Овај двадесети (а наставља се и у двадесет првом) век је феноменалан мимо све минуле векове у томе што милиони људи путују а не знају камо путују, не знају циљ свога животног путовања. Зар се такви могу назвати нормалним? Па још и хришћанима?
У незнању људска бића, жедна среће и заведена погрешним теоријама и лажном пропагандом, сматрају најближу станицу циљем свога животног пута. Те станице носе привлачан назив, али се ипак могу назвати општим и правим именом; Разочарење!
Тим поводом Св. Владика Николај упућује доње речи онима који мисле да могу бити добри хришћани и без Цркве Христове.
“Ми се чудимо онима који говоре: Ми можемо бити добри хришћани и без Цркве. Ми држимо, то је гордост која долази из незнања, себичност која не богати него сиромаши, смрт која посећује људе пре коначне смрти.
Да ли ми правилно мислимо?“
Сасвим правилно, браћо моја света, и нека сте за то благословени. Зашто је Спаситељ основао Цркву, ако се може без ње бити? Зашто јој је дао силу јачу од Ада, ако одсечени појединци могу побеђивати “врата Адова” и без цркве? Монаси пустињаци су проводили безмало цео свој живот у пустињској осамљености, али нису кидали везе са Црквом. Молили су се Богу за сву Цркву васељенску, просили су благодатне дарове од Цркве и умирали у молитвеном општењу са Црквом. У колико су по нужди имали мање општења са Црквом на земљи, утолико су имали веће и присније општење са Црквом на небу. Њихов духовни опит (живот) у пустињи је од непроцењиве вредности за Цркву Божју. И не само за Цркву Божју, него и за светске Универзитете.
Узмимо једну од метафизичких наука, која се сматра на Универзитетима најтежом и најапстрактнијом. То је наука коју филозофи не смеју ни да назову науком због недовољног знања у тој области, него је називају теоријом. То је Теорија САЗНАЊА! Заиста, скромно име једног сасвим скромног успеха у тајанственој области душе људске. А не могу никада ни знати довољно, докле год узимају у обзир само спољашњу природу која је индиферентна према човеку, а не узимају два моћнија чиниоца, која савесно, намерно и интезивно утичу на душу човекову. А то су; Бог као пријатељска и ђаво као непријатељска снага. Кад човек рецимо чита књиге Исака Сирина, Макарија Великог, Синајске и Атонске Оце, који су свој век провели у студирању себе и своје душе, па њихов опит сравни са модерним “теоријама“ сазнања, заиста се мора застидети. Оно утанчано и префињено сазнање Отаца Цркве до те мере се изгубило и огрубело у нашем механизованом столећу, да неки професори Универзитета предају омладини Психологију а поричу постојање душе! А то је таман тако, као кад би неко предавао Теологију и негирао Бога, или Астрологију а одрицао постојање звезда.
О браћо моја, ми не умемо да ценимо многознанствено и многоопитно богатство наше Цркве док се не сударимо са незнањем света. Гле, проповедајући кроз 20 векова Логоса, Црква је носилац непогрешиве небеске Логике. Студирајући стално душу људску она најбоље познаје Психологију. Јест, у њој можете наћи и поуздану Науку Сазнања, поред поуздане Логике и Психологије.
Но своју богату ризницу знања и познања Црква не употребљава ради своје светске славе, него једино на исправљање и лечење људских душа и њихово припремање за Царство Небеско. Она без престанка учи људе, да верно стоје уз пријатеља, а то је Бог Човекољубец, и да вечито војују против непријатеља, а то је ђаво, отац лажи и човекоубица. Она (Црква) дозива људе као у пожару, да хитно послушају свога јединог Спаситеља и спасу живот свој за вечност. Она им објављује Победиоца и Његове победе.
Стари српски владари урезивали су у своје печате Крст и около крста речи: ,,ХРИСТОС ОДОЛЕ“ !
КО СЕ ТУЂИ ОД ЦРКВЕ БОЖЈЕ, МРЗИ НА ДУШУ СВОЈУ!
Знајте ово, света браћо моја и реците онима који то не знају !