Православна Црква је божанска установа чији је оснивач и глава Исус Христос Син Божији. Када се погледа у структуру Православне Цркве види се да она претставља заједницу верујућих, уједињену у једну целину кроз православно учење, божанске законе, јерархију и свете тајне.
Пуно име Српске Цркве је "Света српска православна саборна и апостолска црква" која је, што се тиче администрације, потпуно независна (аутокефална).
Са осталим православним црквама Српска православна црква сачињава једну јединствену заједницу "тело" Исуса Христа и у духовном јединству решава заједно с њима све проблеме било исповедања вере, морала, црквеног учења и хришћанског усавршавања. Сваки члан цркве живи у духовном јединству са чланством целе цркве и то јединство није изражено у власти једне цркве над другом, него у јединству вере, љубави и наде. Ово једнинство вере, љубави и наде највише је изражено у васељенским сабо- рима где епископи свих православних цркава равноправно доносе одлуке по питању учења вере, канона и других правила која се тичу целе васељенске православне цркве.
Пошто је оснивач и глава православне цркве Исус Христос, то је Он чини једном и светом, јер је Он Син Божији.
Православна црква се још зове Источно-православна црква. Овај термин је ушао у употребу у време поделе римске империје на источни и западни део 395 године, а такође због тога што се римокатоличка црква зове западна после поделе од 1054 године.
Карактеристика православне цркве је та да је она саборна, што значи универзална, која обухвата цео свет. На енглеском језику неки, када говоре о православној цркви, употребљавају термине "католичка" и "васељенска". Грчка и српска православна црква најчешће употребљавају термин "васељенска". Од апостолског времена па до данас сви проблеми које је православна црква имала решавани су на васељенским саборима и, због овога система саборности, постигнуто је јединство у погледу учења вере и каноничности у цркви, што у исто време није нарушило самосталност и аутономију православних цркава.
Васељенски сабори, на којима учествује целокупан епископат целе васељенске православне цркве, претстављају највишу (врховну) власт у цркви по питању исповедања вере, црквеног учења и каноничности у цркви. Православни значи онај који право верује; такође значи оданост и поштовање чистоти православног учења. У Српској православној цркви се употребљава термин (израз) православље, што буквално значи "право слављење Бога".
Православна црква се зове апостолска зато што су је утврдили апостоли и зато што је сачувала апостолску традицију и учење у цркви.
Апостоли су полагањем руку постављали своје наследнике - епископе да наставе њихово дело у цркви које се зове апостолско наслеђе, другим речима, апостолско наслеђе је сачувано у православној цркви.
Правила Халкидонског (451.год.) и Трулског (692.год.) васељенског сабора су потврдила идеју да политички независне земље могу имати своје аутономне цркве и према тим правилима ми имамо нашу Српску националну православну цркву.
Када је Српска православна црква постала аутономна она је временом постала покретна животна сила српске нације, која је предњачила у развоју народне писмености, литературе, уметности и културе уопште. Српска црква је унапредила и ојачала једниство српске нације и служила је као кичма српске државе. Када су Турци освојили Србију и потчинили Србе под своју власт, српска црква је давала Србима наду и духовну снагу да издрже до краја. Она је проповедала и одржавала национално јединство међу Србима, будила у њима дух националне слободе и независности и припремала их да поднесу жртве достојне хероја. Када се покрет слободе почео ширити, нацинално свештенство је заузело значајно место међу народним вођама.
Историја Српске православне цркве може да буде изложена на следећи начин: До почетка XIII (13) века српски православни народ је био под јурисдикцијом грчког архиепископа у Охриду, као и под јурисдикцијом неких латинских диоцеза у западном делу Балкана.
Свети Сава је 1219. године издејствовао аутокефалност Српске Архиепископије и на тај начин ујединио Србе у једну Српску цркву. Он је био први архиепископ новоосноване српске архиепископије.
Године 1346. српски цар Душан сазвао је сабор свих српских епископа и властеле и прогласио Српску архиепископију патријаршијом.
За време турског ропства, које је трајало пет векова, српска црква је у правом смислу те речи била мученичка црква. Будући да је црква била духовни претставник и заштитник Срба, Турци су се понашали према цркви врло свирепо.
Године 1766. турски Султан је укинуо Српску Патријаршију и потчинио је патријарху цариградском. Српска црква у Црној Гори је одбила да призна наредбу Султана и прогласила се независном црквом.
Српска православна сремско-карловачка митрополија, је издејствовала од Аустро-Угарске признање своје независности 1719. год.
Независна српска православна црква у Далмацији била је основана између 1808. и 1810. године.
Године 1815. Српска православна црква у ужој Србији је добила неку врсту аутономије од цариградске патријаршије, а 1832. године добила је ширу аутономију, да би 1879. године издејствовала своју пуну самосталност и аутокефалност.
Српска православна црква у Босни и Херцеговини, захваљујући интервенцији Аусто-Угарске, издејствовала је 1880. године своју независност од Цариграда.
После првог светског рата 1920. године, све аутономне Српске православне цркве су се ујединиле у једну Српску православну цркву, којој је у исто време повраћен степен патријаршије. После две године, 1922., Цариградски патријарх је признао обновљење Српске Патријаршије после чега су се све друге православне следовале са својим признањем.