Молитва је основни елеменат хришћанског живота а нарочито свете Литургије.
Реч молитва долази од латинске речи "precari" што значи "преклињати, замолити или искрено питати“. Побожна молитва је понизна молба упућена Богу. Она је израз људске потребе који сви верујући желе да задовоље.
Молитва је у хришћанству главна делатност побожног живота. Неки дефинишу хришћанство као религију молитве, указујући да је молити се и бити побожан практично исто.
Молитва значи подизање нашег срца и ума ка Богу. Молитвом долазимо у директну заједницу са Богом и духовним светом, са Пресветом Богородицом, светитељима и анђелима, са живима и упокојенима.
Молитва је лично изражавање наших жудњи и најплеменитијих жеља Богу за нас или за наше ближње. Она је апел за неизмерну Божију доброту. Молитва је молба за небески благослов и милост, она је манифестација наше благодарности – прослављање Бога.
Циљ молитве је да доведе наш ум, осећања и вољу у складу са божанственим. Њен крајњи циљ је да промени Божју одлуку о нама и да нас промени да ускладимо наше биће према Божјој вољи.
Молитва се заснива на вери у Бога. Господ наш Исус Христос често је питао оне који су му долазили за помоћ: "Да ли верујеш да ја могу ово учинити?" (Maтеј 9, 28).
Љубав према Богу и ближњима је незаменљиви услов хришћанске молитве. Св. апостол Павле пише: "Ако језике човечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони и прапорац који звечи“ (1 Кор. 13:1).
Издржљивост у молитви је од највеће важности "...јер је дух срчан а тело слабо“ (Марко 14, 38) упозорава нас Христос.
Поред молбе молитва може бити обожавање и величање Бога. Она може бити израз наше оданости Богу, као и наша благодарност за небеске дарове које од Њега примамо. Молитва може бити наш разговор и заједница са Богом. На крају, молитва може бити комбинација многих или свих ових разних тема.
Свако треба да се потсети да је некорисно изговарати молитву ако речи нису пропраћене јаким верским осећањима. Молитва, било код куће или у цркви, не сме бити лажна и спољашња. На жалост много пута се дешава да човек има једно на уснама, а савим друго у своме срцу. Исус Христос нас је на ово опоменуо рекавши: "Ови људи приближују ми се устима својим и уснама својим ме поштују, а срца њихова су далеко од мене“ (Матеј 15:8).
Господ наш Исус Христос и Његови Св. Апостоли не само да су учили друге о молитви него су се и сами молили. Да погледамо у нека места из Јеванђеља где су се Господ Христос и Његови Св. Апостоли молили:
"Када је Исус крштен и када се молио, небеса се отворише и Дух Свети је сишао у облику голуба на Њега“. (Лука 3, 21-22).
"А ујутро врло рано уставши изиђе и отиде насамо и онде се мољаше Богу. И за Њим пођоше Симон и који бејаху са њим“. (Марко 1, 35-36).
"Тијех пак дана изиђе на гору да се помоли Богу и проведе сву ноћ на молитви Божјој“ (Лука 6, 12).
"И када се једанпут мољаше Богу, с Њим бејаху ученици (Апостоли) и запита их говорећи: ко говоре да сам ја?" (Лука 9, 18).
"А када прође осам дана узе Петра, Јована и Јакова (Апостоле своје) и изиђе на гору да се помоли Богу. И када се мољаше постаде лице Његово другачије и одело Његово бело и сјајно“ (Лука 9, 28-29).
Пошто се Христос молио, можемо се запитати: зашто се Он молио? Да ли је Он имао потребу да се моли Богу Оцу? Одговор на ова питања је следећи: Исус Христос је истовремено Бог и човек. Као Бог није имао потребу да се моли за себе будући да је исте свете природе са Богом Оцем. Као човек се молио да би нам показао да се спасење молитвом заслужује. У разним случајевима животних искушења, човек се мора молити Богу за духовну снагу да би издржао разне животне тешкоће.
Верни Хришћани упућују своје молитве Светој Тројици, Богу Оцу, Господу Исусу Христу и Св. Духу, Пресветој Богородици, апостолима, анђелима и светитељима. Хришћани се моле свуда, у кући, у школи, на путу, а нарочито у црквама посвећеним у сврху заједничке молитве и прослављања Бога. Црква одређује да верни побуде свога свештеника да се моли за њих, да благосиља њихове домове, или посао, да се моли за њихове болесне, да се моли Господу за опроштај њихових грехова. Православни хришћани се моле пре и после свакога посла, пре и после јела, пре и после спавања и при свакој потреби.
Треба да славимо Бога и захваљујемо Му за сва добра која од Њега у своме животу добијамо !