"ИГРАЈМО ЗА ИГОРА" ХУМАНИТАРНИ ФУДБАЛСКИ ТУРНИР
(одржан 15.октобра 2011. год. у Leicester-у, UK)
Ми Срби имамо један изузетан таленат: "Брзо заборављамо своју историју и не поштујемо своје хероје".
Тако је то било кроз нашу историју, а зашто би било другачије сада?
Ради потсећања, овa је (2011.год.) била 20-та годишњица од почетка рата и дефинитивног распада, како оне прве-Краљевине Југославије, а поготово ове "братске", Титове Југославије.
Нема "лепог" рата, јер је он сам по себи "зло", али су многи Срби били принуђени да пушком у руци бране, како себе, свој дом и своју породицу, тако и своје светиње, Отаџбину и своје људско достојанство, да нам се историја II светског рата не би поновила.
Мене је почетак ових ратова (1991.год.) затекао далеко од Отаџбине, у граду Сан Хозеу, у Калифорнији. На самом почетку рата у Крајини, у јуну 1991.год., наша С.П.Ц. у Америци се активно укључила у Хуманитарни Фонд "Човекољубље" на чијем челу је био блаженопочивши Патријарх Павле. Ми смо делили патње нашег страдалног народа Србског, а у мојој парохији (у Саратоги) смо (у јулу 1991.год.) основали и Хуманитарни "Крајина" Фонд, преко кога смо упућивали Фонду "Челокољубље" новчана средства, контејнере са разном робом, храном, одећом, лековима, медициниским апаратима ...итд.
Захваљујући мом римокатоличком "колеги” у Сан Хозеу, Фра Бони Прцели (свештенику хрватске-римокатоличке парохије) рат се пренео и у Калифорнију. Почело је са вербалним нападима на мене, преко медија (новине, радио, ТВ ...), а наставило се разним претњама за ликвидацију мене и моје породице, свакодневним праћењем аутом, регрутовањем и слањем 16 младих Хрвата (рођеним у Америци) да ратују у усташким формацијама Добросава Параге против Срба у Крајини ...итд.
Све је то довело до тога да се и Ф.Б.И. укључио, тј. одредио 2 своја агента из Сан Франциска, са задатком да спрече могуће зло. Све је то трајало до пада Крајине, почетком августа 1995. год.
СУСРЕТ СА СЛЕПИМ СРБСКИМ БОРЦЕМ ИГОРОМ
Једна од наших активности у "Крајина" фонду је била и одлазак на ратно подручје. На тај начин смо могли да видимо шта се све дешава на терену, да, из прве руке видимо какве су потребе, да би смо слали оно што им је најпотребније, да лично (то је било изузетно важно) посетимо, како борце на првој линији фронта, тако и рањенике, удовице, ратну сирочад, и на тај начин стекнемо праву слику на терену, а и да будемо сигурни да су пошиљке стигле на одредиште, а локално К.С.Сестара извршило расподелу према договореном плану.
Приликом једне такве посете, са мојом протиницом Секом (у пролеће 1993.год.) Србској ратној престоници, Палама, тадашња председница К.С.Сестара г-ђа Љиљана Нешковић, нам је предочила да они управо покушавају да прикупе новчана средства за операцију слепог србског борцa Игора Вукашиновића у Риму, Италији.
Описујући његово рањавање, рекла нам је да је њега "погодио снајперски метак у главу, да је метак прошао кроз главу, али да је он, Божијим чудом, остао жив". Попут неверног Томе "посумњао сам" у ту причу, а сумња је трајала наредних сат времена, колико је требало да Игора отац доведе у дом наших домаћина, породице Богдана Вукадина.
Игор је тада имао 24.год. и жарку жељу да прогледа, тако да смо се и ми, "Крајина" фонд, укључили у ову акцију, а касније и финансијски испратили све 3 Игорове операције (уграђивање вештачког ока) у Риму, Италији. Чак смо га из Римске болнице, тј. кревета, укључивали у диретни српски радио програм у Лос Анђелесу.
Нажалост, после неколико месеци, његов организам је одбацио страно тело (вештачко око), тако да су велике наде које смо сви полагали биле изгубљене.
Игор је морао поново да пронађе смисао своме животу, што је захваљујући вером у Бога, бригом својих родитеља и подршком добрих људи и успео.
Али, Игор ни данас (19 год. од рањавања) не губи наду и жељу да поново прогледа, тим пре, што је у међувремену основао своју породицу, оженио се и има 2 дивне девојчице.
У међувремену, Игор је (тражећи да поврати свој очни вид) био и у Америци и у Русији, и он и даље не губи наду.
Нажалост, Игор није био једини слепи борац кога сам упознао у току рата. Собзиром да смо при нашем "Крајина" Фонду имали и посебне акције, тј. збрињавали смо србске борце – рањенике који су долазили на вишемесено лечење у Америку, а међу њима је било, како оних без руку, ногу, од граната разнетог лица, тако и (још један) слепи борац Данко Тодоровић.
ПОНОВНИ СУСРЕТ СА ИГОРОМ
На Сретење Господње 2007.год. сам узео активно учешће у прослави 15-те годишњице од оснивања Ново-Сарајевског Четничког Одреда у Лукавици, Србском Сарајеву. Иначе, овај одред је основао (на Сретење Господње 1992.год.) Војвода Славко Алексић, и као његов командант провео сво време рата држећи положај на Јеврејском гробљу, успешно бранећи Србску Грбавицу.
На крају рата, (у пролеће 1996.год.) Србски трагичар Слободан Милошевић једним потезом пера (потписом) одрекао се Србског дела Сарајева, тако да је Војвода Славко на челу још једне избегличке колоне, из Сарајева изнео дрвени Крст, освећен од стране Србског Патријарха Павла и Руског Алексеја II. Срби су себи основали Србско – Источно Сарајево, а линија разграничења (између РС и Федерације) се поштује, тј. јасно је дефинишу 102 Џамије (још неколико их је у изградњи) у Сарајеву. Данас је то надасве исламски град.
Том приликом поново сам се срео са Игором и схватио сам да он и даље (после толико година) не губи наду и жељу да прогледа. Тим пре, и са разлогом више, јер се у међувремену оженио и добио две красне ћерке, које, изнад свега жели и да види. Тако се наше пријатељство обновило.
ИДЕЈА О ХУМАНИТАРНОМ ФУДБАЛСКОМ ТУРНИРУ
Наш народ каже: "Далеко од очију, далеко од срца". Док је трајао рат, било је много лакше мотивисати људе да буду милосрдни и помогну онима који су угрожени, поготово жртвама рата. Данас, са ове временске дистанце, а и даљине, то је много, много теже. Многи сматрају, рат се завршио (хвала Богу да јесте, бар за сада ...) али, шта је са хиљадама оних који су "колетерална штета" за неке, нашом страдалном браћом и сестрама, који остадоше; хроми, сакати, слепи... Да ли их се, макар у молитви сетимо? Како то Игор, у припреми за документарни филм рече: "Било би нам (рањеницима) лакше, када би нас макар неко упитао како нам је"!
Игор ми се (још једном) обратио за помоћ. Размишљао сам шта би смо могли учинити, тако да сам дошао на идеју да огранизујемо хуманитарни Фудбалски Турнир под називом "ИГРАЈМО ЗА ИГОРА". На овај начин ће мо финансијски помоћи Игору, али (можда и важније од тога) показаћемо
да ми не заборављамо наше борце-јунаке, који су попут њега, у одбрану Отаџбине Србске, дали и свој очни вид.
Из искуства знам да ниједна идеја, ма како она добра била, не може да се оствари без добре организације, тј. квалитетних људи који ће је подржати. Због тога сам ову идеју предочио мом пријатељу, Секретару четничког Покрета за Енглеску г. Бошку Зечевићу, да бих чуо његово мишљење. Добио сам одговор који, морам да признам нисам очекивао, а он је гласио: "нема проблема прото, то можемо, учинићемо ..." Овим одговором ја сам добио, како његову личну подршку, тако и четничког Покрета, без чије подршке и помоћи ово добро дело не би могло да се организује, на чему сам им ја неизмерно захвалан.
Нас двојица смо преузели организацију, а остало је било ствар технике; одредили смо датум (15.окт.) штампали рекламну брошуру и остали пратећи материјал, објавили у медијима (у "Србији" штампано неколико месеци, у "Бритић-у", Интернету ...) изнајмили фудбалске терене, ангажовали сараднике, пронашли спозоре, Четнички Клуб "Тромеђа" нам је уступио своје просторије ...
Игор је био одушевљен идејом, а са своје стране је понудио помоћ у реализацији.
ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ"
Посветити некоме (кога нико, осим мене, никада није видео) Фудбалски Турнир је необичан осећај, а код "Неверних Тома" (каквих у нашем роду има подоста) изазива и сумњу у постојање таквог човека. Прва идеја је била да Игора лично доведемо за ту прилику, али то је подразумевало да са њим мора да дође и пратилац који ће му помоћи у кретању, па онда трошкови ави карата, Виза, а ми смо желели да избегнемо непотребне трошкове да би смо њему помогли.
Одлучили смо да би било најбоље снимити "документарни филм" о њему и приказати на свечаном Банкету Турнира. Такође, овакав пројекат може бити веома скуп, ако се требају платити професионалне услуге ТВ екипе која ће то снимити, монтирати и направити филмску причу.
Али, кренули смо у пројекат. Пошто сам у септембру био на годишњем одмору у Србији, одвојио сам неколико дана за овај пројекат. Отпутовао сам на Пале и Игору изложио план, са којим се он сложио. Уз Божију помоћ дошли смо у контакт са власником Компаније "Еуро Маркетинг" на Палама Жељком Нинковим, који је са задовољством прихватио да његова екипа комплетно уради овај документарни филм. То је, како је он рекао, "Њихов скромни допринос овој акцији, тј. помоћи своме суграђанину, слепом србском борцу Игору", што значи бесплатно. Бог нас погледао, а онда смо се дали на посао. Са, веома способним камерманом (дуго година је радио за ТВ Р.Српске) Вањом смо одредили локације снимања, које смо у наредна 3 дана обавили. Посебно је (бар за мене, а могу тек да замислим за Игора) била значајна посета Добрињи (насеље у Сарајеву) месту где је Игор рањен од стране муслиманског снајперисте. Тај снајпериста је заправо била жена-муслиманка, коју су (3 недеље после његовог рањавања) српске снаге ухапсиле, а она је (у својој исповести) испричала како је са задовољством пуцала у тог "четника” (Игора).
То свакако није изузетак, јер "жeна-снајпериста" је било на све (3) стране, иако су само срби били демонизовани, а муслимани били само невине "жртве".
Игор је био добровољац у четничкој јединици под командом Бранислава Гавриловића "Брнета".
Такође је било лепо поново видети проту (јединог свештеника у војном чину пот-пуковника) Воју Чаркића у Лукавици, који је сво време рата са својим народом делио његово страдање, а кога сам такође упознао у оно ратно време. Преко пута храма Св. Вел. Георгија се налази војничко гробље, у којем су, поред србских бораца, сахрањенo и десетак руских добровољаца. Увек упалим воштаницу за покој њихових душа, јер сам неке од њих и сам познавао.
Други дан смо се упутили у србску Херцеговину, у посету четничком Војводи Славку Алексићу. Са Славком сам се срео давне ратне 1993.год. на Палама, у дому честитог домаћина Богдана Вукадина, а ту смо се и на даље (тих ратних година, када сам одлазио на Сарајевско ратиште) сусретали. Он је иначе Игоров пријатељ, па је изразио жељу да и сам узме учешће у овој хуманитарној акцији.
Из безбедносних разлога срели смо се на договореном месту, на уласку у град Билећу. Жалосно је да он (15 год. од формалног завршетка рата у БиХ, 1996.год.) не може слободно да се креће његовом родном Херцеговином, већ наоружан, јер, како нам сам рече: "Ја сада имам мању слободу кретања него за време рата на Сарајевском ратишту". Али, то је већ прича за себе.
У његовом скромном дому нас је дочекала и србски угостила његова верна супруга Вера (коју сам такође упознао у оно ратно време) која је и сво време рата била његова десна рука и дели са њим и даље његово прогонство и страдање.
Провели смо неколико сати у лепом дружењу, снимили смо поруку Војводе Славка и продужили према Требињу, у посету прелепој цркви "Херцеговачкој Грачаници", а у повратку смо се поклонили Св. Василију Острошком у Поповом Пољу, у храму који је саграђен на темељима његове родне куће.
Трећег дана смо привели крају снимање на Палама и са г. Жељком Нинковим и његовом екипом договорили се о монтажи материјала, који су они у наредних неколико дана урадили и послали ми у Београд, да бих ја могао да понесем са собом у Енглеску.
Они су то са великом љубављу урадили, радећи до раних јутарњих сати, а ми смо им неизмерно захвални на томе.
Филм је у трајању од 20 минута, а свакако да има своју поуку и поруку. Та три дана која сам са Игором активно провео снимајући овај материјал, је искуство које не могу ничим да упоредим, иако је у моме дому у Калифорнији (ратниих година) боравио и слепи борац Данко Тодоровић.
Без обзира на губитак вида, Игор је изузетно активан човек. Он, изнад свега, има веру у Бога и наду у добре људе који ће му помоћи, да једнога дана (већ 19 год. је слеп) поново прогледа, и да по први пут види своју породицу, супругу Наташу и њихово двоје деце.
Да ли може ико од нас, који имамо вид, да уопште замисли шта би то значило, како за њега, тако и за његову породицу?
ФУДБАЛСКИ ТУРНИР
Лепши дан (за 15. октобар) нисмо могли пожелети. Сунчан, топао, а млади Срби (фудбалери) су стизали од Лондона до Брадфорда. Десет екипа се пријавило за Турнир, а играло се на три терена. На почетку Турнира (гост из Брадфорда, прота Жарко Недић који је дошао са својом екипом) ми је помогао у молитви и благослову овог "доброг дела", као и учесника-играча. Турнир се завршио пред вече, победом екипе из Лестера.
У вечерњем делу програма (у сали четничког клуба "Тромеђа") био је приређен веома елегантан свечани Банкет, са доделом пехара победничким екипама. Сва места су била унапред резервисана, а било је гостију из разних градова Енглеске; Бирмингама, Бедфорда, Корбија, Брадфорда, Халифакса, Лондона, Девона, и наравно, из Дарбија и Лестера.
Поред веома укусне вечере, поздрава Секретара покрета Бошка Зечевића, доделе пехара (поделио је један од спонзора Лазар Вуковић из Корбија), централни део Програма је било приказивање (видео пројектором, на великом платну) 20-то минутног документарног филма о слепом борцу Игору Вукашиновићу, под називом "ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ" !
Филм је пропраћен са великом пажњом, а аплауз који је на крају филма уследио, говори да је то био пун погодак.
УВАЖЕНИ ГОСТ ТУРНИРА
За ову прилику позвали смо били и посебног госта из Београда, др-а Милана Лекића. Он је још један од мојих ратних пријатеља, са којим сам успешно сарађивао, како у току рата, тако и до данашњег дана. То је човек који је свој патриотизам показао на делу, када је на почетку рата, 1991.год. (по завршеним студијама за нуклеарну медицину у Америци и добијању доктората) напустио исту, отишао као добровољац (лекар) у РС Крајину, ставио се на располагање, а наредне (1992.год.) постао лекар Главног Штаба Војске Републике Српске (до 1996.год.) као и лични лекар команданта Војске РС Генерала Ратка Младића.
Због своје ангажованости (у овом судбоносном времену за Србски народ на Космету) није био у могућности да лично дође, али је послао писмену поруку, коју смо на Банкету прочитали.
Он у својој поруци каже: "Нека ми буде допуштено да вас све на овај начин поздравим и изразим своје жаљење због немогућности да лично присуствујем вашој хуманој акцији и солидарности у помоћи српском јунаку, Игору Вукашиновићу са Пала. Треба знати да је Републику Српску стварало 37,663 ратних војних инвалида свих категорија. Наш брат Игор, коме је посвећен данашњи дан један је од 1,100 најтежих ратних инвалида прве категорије – који живе у Републици Српској (506) а у Репулици Србији (око 600)".
Др. Милан у својој поруци каже и следеће: "У ратним дејствима од 1991-1995.год., као и у тромесечном необјављеном империјалистичком бомбардовању НАТО окупатора најнехуманијим оружјем, на олтар слободе српског народа своје животе положили су наши најбољи синови:
у Републици Српској 24,321 (војника ВРС, према подацима Главног Штаба ВРС) и скоро 5,000 цивила; у Републици Српској Крајини, 4,311 војника и 2,482 цивила; из Србије, током рата ’91-’95 на просторима РСК, РС и Далмације, страдало је 2,028 бораца; на Косову, 3,002 војника и полицајаца, као и 1,870 цивила. На списку несталих још увек се налази 2,349 Срба у Хрватској и 526 Срба са Косова. Према томе, у рату у коме је сачувана Република Српска, али у коме је изгубљена РСК, Далмација и Косово, као и Црна Гора, добровољно предата, од стране издајника на власти у Српској Црној Гори и подржана од истомишљеника петоколонаша на власти у Србији – укупно је животе положило, 45,889 српских јунака".
Поздравни говор др-а Лекића је неколико пута поздрављан аплаузом, а ми се надамо да ће мо имати прилику да га у скорој будућности лично поздравимо у некој наредној акцији ове врсте.
Програм смо привели крају давањем новчаних прилога за Игоров фонд, са намером да прикупљена средства лично уручимо Игору. Дружење је настављено уз музику и игранку до поноћи.
Можемо да констатујемо да је овај хуманитарни Фудбалски Турнир, "ИГРАЈМО ЗА ИГОРА", захваљујући свим учесницима који су на било који начин дали свој допринос, апсолутно успео, а да смо ми-организатори неизмерно захвални свима и на свему.
Документарни филм, "ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ" смо, приликом Богослужења у Стоко-Тренту и Дарбију, видео пројектором такође приказали нашим верницима, тако да смо сакупили и додатна средства за Игоров фонд, тако да је на крају читаве акције сакупљено £ 2,830.
ПРЕДАЈА СРЕДСТАВА ИГОРУ
Тројка, у саставу Секретар Покрета Бошко Зечевић, ја и наш возач и пријатељ Бане Чупић, 18.нов.2011.год., са београдског Аеродрома, смо кренули пут Пала. После србског дочека и ручка у дому Светислава Чупића у Мачванској Митровици, кренули смо у ратну србску престоницу – Пале. Поновни прелазак границе на Дрини поново ме потсетио на оне ратне дане, када је (захваљујући Слободану Милошевићу) ту граница и постављена, стом разликом да, сада, уместо бодљикаве жице, пасоше нам прегледају (са ознакама БиХ) и муслимани.
На том путу смо имали још један интеренсантан догађај. У Власеници нас (прилично конфузно и аматерски) зауставља (не саобраћајни, већ обичан) полицајац. Он је покушао да нам (за непостојећи прекршај, само зато што је страно возило) наплати казну од неколико стотина конв. марака.
Собзиром да је Власеница у РС, а полицајац носи униформу са Србским (још је то остало у РС од званичних институција) грбом, ја сам хтео да му "подарим" иконицу и крстић, а Бошко да га (као свог "брата” Србина) "части". Рекао нам је, да је тачно да у Власеници живе Срби и да он носи Српску полицијску униформу (завршио је полицијску академију у Бања Луци) али, да је он је ипак муслиман. Казну нам није наплатио, а ми смо све до Пала имали тему за разговор и размишљање, тј. шалу на свој рачун.
После неколико сати веома пријатне вожње стигли смо на Пале, где нас је, у договореном Хотелу дочекао Игор са својом супругом Наташом. После упознавања и одмора придружили су нам се и наши пријатељи из "Еуро Мартетинга", Жељко и камерман Вања. У веома пријатној атмосфери смо се дружили, а договорили смо се да наставимо (на крају док. филма стоји, "наставиће се") са праћењем ове филмске приче, са надом у Бога и жељом, да је крунишемо Игоровим оздрављењем, тј. да он прогледа.
Ту су они снимили одређени материјал (изјаве Секретара покрета Бошка Зечевића, Игора ...итд.) а поготово моменат наше предаје Игору £ 2,830, као дар пажње и љубави свих нас Срба из Енглеске, а које су сакупљене у организацији хуманитарног фудбалског Турнира "ИГРАЈМО ЗА ИГОРА"!
Игор нас је замолио да свима пренесемо његову личну захвалност, не само за финансијску помоћ, већ првенствено за пажњу и показану љубав.
Заједнички смо вечерали и дружили се до пред поноћ, уз договор да се ујутро, на доручку нађемо са Игором и његовом супругом Наташом, јер нас је чекао повратак за Београд.
Уз поздрав, "До следећег виђења", растали смо се од ових дивних људи са лепим осећањем да смо учинили једно добро дело, тј. помогли, не само слепом србском борцу, већ једној породици.
Имали смо дивно време за путовање, па смо искористили да успут, на планини Романији посетимо и цркву Св. Вел. Георгија, тј. Манастир Соколицу, где смо (за док. филм) снимили један важан кадар, а то је 3,500 имена погинулих србских бораца Сарајевско-Романијске регије, чија су имена на мермерним плочама уклесана на унутрашњим зидовима храма. Оно што смо ново открили, да су у Капели (до главне цркве) такође уклесана имена свих оних који су пострадали у ранијим ратовима, као и четника у II светском рату.
Игуман Манастира о. Андреј нас је лепо дочекао и са њим смо попили кафу. Такође нам је казао да се код Манастира припрема градња ратног Музеја, где ће бити смештено све оно што што је сачувано у прошлим ратовима, а посебно из прошлог, да се не би изгубило и заборавило.
Захваљујући нашем пријатељу Банету Чупићу, који нам је (као врсни музичар који свира за БН ТВ) и сам понудио помоћ у свакој будућој хуманитарној акцији, и његовој вожњи, привели смо крају ову надасве успешну акцију.
ИМА ЛИ НАДЕ ЗА ИГОРА ?
Питање свих питања је: "Има ли наде за Игора?". Он има вере у Бога, нада и жеља такође постоје, а медицина такође напредује. Тренутно у Немачкој постоји Клиника, "Ретина-имплант" која се искључиво бави овом проблематиком и која већ, одређеним пацијентима уграђује чипове у главу, који би требали да репродукују вид. Ми смо већ ступили у контакт са њима и покушаћемо да га укључимо у њихов програм, премда има доста препрека на том путу, а највећа је финансијске природе.
Наставиће се, јер: "Све је могуће ономе који верује" !
А М И Н (нека тако буде) !!!
Прота Радмило Ж. Стокић
Дарби, Енглеска