МИНИ ФЕЉТОН: прото-ставрофор Радмило Ж. Стокић
Лета Господњег 2017, Бедфорд – Енглеска
„ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“ – из књиге (у припреми)„ОД КРАЈИНЕ ДО КОСОВА“!
ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ: 18 – та ГОДИШЊИЦА НАТО АГРЕСИЈЕ !
“Verba volant, scripta manent – Речи лете (пролазе), написано остаје”!
(Латинска пословица)
У пролеће те 1999.год. било је свима јасно да је само питање дана када ће се злочиначка НАТО армада окомити на Србију, у намери да је, како војнички, тако и у сваком другом погледу, покори.
Ја сам тих дана дошао из Данске (где сам био на парохији) у Србију, у посети својој породици. Политичка ситуација је била веома напета, бомбадровање се са зебњом очекивало, политичка подељеност, оних за и против режима Слободана Милошевића и жене му Мире Марковић, која је у то време била на челу политичке партије „ЈУЛ“ (Југословенска удружена левица), која је фактички креирала политику и била „шеф“ у држави.
ПОЧЕТАК НАТО БОМБАРДОВАЊА
Тог 24.марта 1999.год., са аутобуске станице у Београду сам кренуо (пошто је Србија била под санкцијама) аутобусом у Будимпешту, Мађарску, да бих онда продужио лет за Копенхаген. На самом изласку из Београда, пред нашим очима се одигравала драма; зачуле су се сирене на узбуну, 1-ва ракета је погодила војни аеродром Батајницу, па онда друга, трећа … што је означило и почетак злочиначког НАТО бомбардовања Србије (тада под именом СР Југославија). У препуном аутобусу мук, возачи су угасили радио, жене и деца су почели да плачу, језива атмосфера, али се наставило даље. На првом стајалишту (бензинској пумпи) аутобус је стао, да би се путници сабрали и одлучило се шта даље, да ли продужити пут, или се вратити назад? Ја сам одмах изнео своје ствари, у намери да се вратим назад својој породици, и позвао моју супругу, али ме је она уверила да је са њом и децом све у реду, и да треба да наставим пут.
Аутобус је, после једносатног задржавања и консултације са војним и полицијским властима, наставио пут за Будимпешту, а све до одредишта је владала атмосфера страха и безнађа, нико није проговарао, верници су се молили, други тихо плакали …
Било ми је ово најтеже путовање, а већ сутрадан, ступио сам у контакт са нашим Епископом Г. Доситејем у Шведској, који ми је дао благослов да се организујемо и покренемо активности у циљу помоћи унесрећенима. Са тадашњим председником парохије г. Славком Лабовићем сам сазвао седницу Управе, на којој смо одлучили да се са већ добијеним благословом Пр. Владике Г. Доситеја отпочне оснивање парохијског „Хуманитарног фонда Св. Ђорђе“, а да се већ за викенд у центру града Копенхагена, на Родхус Плацу, организује молитвени скуп, под називом „Молитва за мир“. У тим договорима, о карактеру и програму за овај молитвени (протесни) скуп је био и представник Амбасаде, који званично нису смели да узимају учешће, али смо желели да сви (без обзира на политичку опредељеност) буду учесници, што се касније показало као погрешно.
КОПЕНХАГЕН, ДАНСКА – Ратне 1999.год. – Молитва за мир на Родхус Пладсу, Photo: by RAS press
Иако је било стриктно договорено да се на том, првенственом молитвеном скупу, не доносе страначка обележја и заставе (поготово не са обележјима актуелног режима) неки од поборника режима (а било их је поприлчно у Данској) су управо донели те југословенске заставе са петокраком. Видећи да ће се то претворити у југо-циркус, ја сам одржао помен погинулима, молитву за мир са упаљеним свећама и благословио скуп, а када су се на подијум за програм попели појединци са југословенским заставама и сликама Слободана Милошевића, уз већ припремљене видео камере, ја сам исти напустио. На крају се све претворило у буквално играње козарачког кола, које су југовићи и следбеници Слободана Милошевића и Мире Марковић, уз звуке музике развили, јер је том анти-српском режиму било важно да камере сниме југовиће са југо-заставама и сликама Милошевића (па чак и Тита) који им широм дијаспоре дају политичку подршку, што је било скарадно. Овај скарадни (унапред, од Југо – Амбасаде и њихових полтрона, а било их подоста) скуп, су самном напустили и Славко Лабовић, Горан Јанковић и други. Никада се више нису усудили да ме позову на те своје југо-сеансе, којих је и даље било.
Хуманитарни фонд Св. Ђорђе (са благословом Пр. Владике Г. Доситеја) је одлично функционисао и прикупљао потребну помоћ, а у склопу парохије, која је обухвата читаву државу Данску, па су се у разним градовима (Хилерод, Фредериксверк, Оденсе, Силкеборг …) организовале молитве за мир, као и хуманитарни ручкови за помоћ фонду.
БЕОГРАД – Ратне 1999.год. – Демонстрације против НАТО агресије. Photos: RAS Press
На једном таквом ручку пред сам Васкрс у граду Силкеборгу, Жељко Видовић је са своје руке скинуо вредан сат и предао ми га, рекавши: „Оче прото, овај сат предајте (после Васкрса) на Косову једном српском борцу, који га буде заслужио“! Иначе, сат је био поклон његове упокојене мајке, а имао је и велику материјалну вредност. Био је то један емоционалан моменат, а ја сам му обећао да ће га добити један од оних (многих) заслужних бораца.
КОСМЕТУ У ПОХОДЕ
У ранијем договору (приликом посете Космету) са председницом КСС (Коло Српских сестара) у Приштини, г-ђом Загом Павловић, договорено је шта је то најпотребније угроженима, па смо по договору и поступили. Са мном су пошла још два члана нашег парохијског хуманитарног фонда, г. Милан Гајић и г. Веселин Малишић, па смо све припремили у Београду, тако да смо сви, заједно са мојом протиницом Секом, веном кренули пут Космета.
КОСОВО – Ратне 1999.год. – Приштина у рушевинама, Photo: RAS Press
На уласку на Космет, на једном мосту, дочекао нас је овај натпис непознатог аутора, који може да нам послужи за сва времена;
“НЕМА НАМ ДРУГОГ ПУТА, ДО ПУТА НА КОСОВО“ !
У дому председнице Кола Српских сестара г-ђе Заге Павловић смо се сместили, где је сва хуманитарна помоћ припремљена за дистрибуцију, а то је било 2,500 пакета, што је по договореном плану подељено, како угроженима, тако и самим борцима на првој линији фронта. Борци су се, без изузетка, највише обрадовали; крстићу, молитвенику, иконици … итд, а пушачи, наравно и (неизбежним) цигаретама.
Једино нас је Начелник полиције у Приштини замолио, да полицајцима дамо пакетиће (са молитвеником, дрвеним крстићем, иконицом …итд.), а све остало (што је потребно сваком борцу на фронту) су имали, за разлику од регуларне војске. Тада смо начелнику Полиције г. Петру Дамјанцу, предали неких 350 пакетића, на чему су, по његовом казивању, полицајци на првој линији дреничког фронта, били веома захвални. Не треба сметну – ти са ума ону народну изреку, да; „Без невоље, нема богомоље (вере у Бога)“, а тада, у рату са шиптарским терористима УЧК-а и НАТО агресорима, била је велика „невоља“. На жалост, има и она друга изрека, а то је да; „Богомоља (вера у Бога) траје онолико дуго колико и невоља“, а таквих примера сам, на жалост, доста видео.
ПОСЕТА РАЊЕНИЦИМА У ПРИШТИНСКОЈ БОЛНИЦИ
Наредног дана смо са председницом КСС г-ђом Загом Павловић посетили болницу у Приштини, где смо, првенствено посетили наше рањенике, а имали смо виђење и са директором болнице, др. Андријом Томановићем, који је био кадар СПС-а, тј. Слободана Милошевића, и који је, на жалост, по повлачењу наше војске са Космета, и то уз гаранције физичке безбедности КФОР-а остао у болници, јер нису имали квалитетних лекара, ипак био киднапован из исте и убијен од стране шиптарских терориста, а да ни до дан – данас његово тело није пронађено.
КОСОВО Ратне 1999.год. – Посета рањеницима у приштинској болници, Photos: RAS Press
Призора из приштинске болнице ћу се заувек сећати. У најтежим могућим условима, свакодневно без струје и воде, под ваздушном опасношћу која је трајала данима и ноћима, лекари су улагали надљудске напоре да спасу рањене војнике и цивиле. Лебдећи између живота и смрти пацијенти, стари и млади, синови и очеви, дали су највише што су могли својој отаџбини. Питао сам се, ако успеју да победе смрт, да ли ће успети да схвате сурове игре моћника овога света, који се никада нису потрудили да разумеју суштину косовског проблема.
КОСОВО – Ратне 1999.год. – У дому Павла Павловића у Приштини, договор за официрима, Photo: by RAS press
У вечерњим сатима смо у дому наших домаћина, Павла и Заге Павловић, имали састанак са високим официрима наше војске, а том приликом сам им објаснио ситуацију са поклоњеним сатом, тј. мом обећању да ћу га предати заслужном борцу. На њихов предлог, договорено је да се сутрадан у Хотелу „Гранд“ организује „Прес конференција“ и да се то уради пред камерама, јер је и то био део „медијске истине“ о овом бесомучном бомбардовању, а да тај чин предаје буде емитован у вечерњем ударном Дневнику РТС-а.
Договорено је да они пронађу тог заслужног војника и да га сутрадан доведу, да бих му ја предао ручни сат, дар Жељка Видовића из града Силкеборга, у Данској.
ПРЕС КОНФЕРЕНЦИЈА У ГРАНД ХОТЕЛУ
Сутрадан смо стигли у Хотел „Гранд“, где је био смештен и наш „Медија центар“, где смо (на наше велико изненађење) затекли све ТВ и медијске куће које су биле акредитоване у то ратно време на Космету.
КОСОВО – Ратне 1999.год. – Медија центар у Приштини – Прес конференција, Photo: RAS Press
То интересовање је било изнад свих наших очекивања, а још једно-додатно је било, да је командант ПВО-а (против ваздушне одбране) потпуковник Родољуб Гашић довео, не једног, већ двојицу „заслужних“ војника, Сашу Митића и Сашу Лукића, који су, сваки понаособ, срушили по један непријатељски бомбардер. Тај неочекивани проблем сам решио тако, што сам другом војнику поклонио мој лични сат, иначе рођендански дар мојих синова.
KОСОВО – Ратне 1999.год. – Косовски хероји, Саша Митић и Саша Лукић, Photo: by RAS press
Поред ове предвиђене предаје сатова, многе медијске куће су од нас тражиле интервју, тако да је све то потрајало више од сат времена. По завршетку прес конференције, директор „Медија центра“ Mиливоје Михајловић нас је, заједно са високим официрима, позвао у њихове просторије на кафу, што смо ми и прихватили.
Ту присуствујемо једној неочекиваној, крајње неприличној, сцени.
Врата кабадахијски отвара човек псујући директору Медија центра „Мајку божију“, јер није на време послао „прес извештај“ (на енглеском, албанском и српском) о митингу подршке режиму Слободана Милоше – вића, који се свакодневно (тачно у подне) одржавао у Приштини. Директор Миливоје је био постиђен (због нашег присуства) и покушавао је да му објасни због чега касни са извештајем, а и да „имају госте“ (мислећи на нас), што је њега изненадило, јер је просторија у којој смо седели била заклоњена од улазних врата. Окренуо се према нама и само је рекао „добар дан“, а онда љутито изашао.
Када сам упитао који је овај безбожник, генерал је објаснио да је то Зоран – Баки Анђелковић, председник владе Косова (постао 1998 год. прим. аут.) и Милошевићев човек за „посебне задатке на Космету“, косовски „шериф“, како га је генерал назвао, рекавши; „Ето ко нама (војсци) наређује како да бранимо Косово од шиптарских терориста и НАТО-а“!
Високи официри су били разочарани политиком која се водила на Космету, као и најавом о преговорима за престанак бомбардовања, јер је то (по њима) значило капитулацију и предају Космета, што се ускоро и догодило. На жалост, командант Треће армије ВЈ на Косову је био поверљив човек Слободана Милошевића, тј. жене му Мире Марковић, генерал – пуковник Небојша Павковић, који је за Милошевића говорио да је он; „најмудрији, најчаснији и најбољи државник у историји Србије“.
То вече смо у друштву истих високих официра, у дому наших домаћина, Павла и Заге Павловић, у ударној емисији – Дневник РТС-а, погледали и репортажу са наше прес конференције у Медија центру и предаје сатова заслужним војницима.
Такође, у истом Дневнику је прочитан и одговор Мире Марковић, који је послала Министру спољних послова Енглеске Робину Куку (Robin Cook UK’s Foreign Secretary) у коме се (препричано) каже, да је њен син – Марко зарадио велики новац радећи тешко, а да се сада налази у „специјалној јединици која се бори на Косову“. Сви присутни су се насмејали на ово, а присутни генерал је пропратио речима, да Мирин и Слободанов син – Марко „није чак ни на слици видео како изгледају Специјалне јединице Српске војске које бране Косово“.
Само после 4 дана у Пожаревцу сам имао „блиски сусрет“ са тим истим Марком Милошевићем, сином „владара“ Југославије, Слободана Милошевића и Мире Марковић.
Те вечери сам се договорио са нашим домаћинима да сутрадан посетимо српско гробље у Приштини, као и о Симониди Максимовић (11 год.), која је написала потресно писмо својој мртвој мајци, која је сахрањена на том гробљу.
СРПСКО ГРОБЉЕ У ПРИШТИНИ: МРТВЕ СРБЕ (ПОНОВО) УБИЈАЛИ
Те ноћи, док су НАТО авиони парали небо над Приштином, сам размишљао о свим тим стравичним догађањима на Космету, као и да би било добро да ујутро пронађемо породицу Максимовић и доведемо их на приштинско гробље.
Када смо устали, уз јутарњу кафу и доручак, замолио сам нашу домаћицу г-ђу Загу Павловић да, ако је икако могуће, пронађе Симониду и да је доведемо на гробље. Убрзо је она успела, преко својих веза у војсци и полицији, да пронађе породицу Максимовић и уговорила је са њеним оцем, да дођу у договорено време на приштинско гробље.
Приштинско гробље је било буквално преорано НАТО бомбама, а то ми је као свештенику веома тешко пало, јер осећам посебно поштовање према упокојенима. Али очигледно да су и мртви срби били „непријатељска“ мета НАТО агресора.
Када је пристигла Симонида са својим оцем, отишли смо до дубоке јаме, где је некада био гроб њене мајке. Гроб је директно погођен ракетом, тако да уместо гроба, била је дубока јама са расутим костима покојника, деловима ковчега, крста, споменика, делови ракете … стравичан призор.
КОСОВО – Ратне 1999.год. – Симонида Максимовић (11.год.) над гробом своје мајке, Photo: by RAS press
Одржали смо кратки помен за њену мајку и деку, чији је гроб био до њеног, а онда је Симонида прочитала своје писмо, које гласи:
“Убили су ми мртву мајку“
“Драги официри и војници, имам 11 година и живим у Приштини. Моја мама је умрла пре пет година, па ме подиже бака. Тата и бака су ме научили да сваке недеље носим цвеће на гроб моје маме и мог деде. Сада недељом немам где да однесем цвеће. Гробова мојих најдражих више нема. Разорили су их они зли људи што сваког дана и ноћи руше моју Приштину.
Сада сам уплашена и уплакана. Али , ја не плачем од страха. Када загрми (почне бомбардовање, прим. аут.) ја побегнем у подрум и плачем од туге за мојом мамом и мојим дедом. Зли људи су их мртве убили. Сада плачем много више него када ми је мама умрла, јер не знам где су моји мама и деда. На гробљу их нема. Тамо је само огромна рупа …
Бака каже да је моја мама на небу. Бојим се да је и тамо не нађу они зли људи у авионима и поново их убију. Зато вам пишем ово писмо. Не дајте да ми поново убију мртву мајку. Отерајте их … А ја ћу да однесем цвеће у ону огромну рупу на гробљу. Мама ће све са неба видети“!
КОСОВО – Ратне 1999.год. – Српско гробље у Приштини, гробови браће – близанаца Милића, Косовских Југовића, Photo: RAS Press
Док је Симонида над гробом (јамом) своје умрле мајке читала своје писмо, НАТО-вска „томахавка“ је, уз застрашујући звук, прелетеле изнад наших глава, на путу да тамо-негде „казни још неке непослушне србе“.
Недалеко одатле, наишли смо на још две свеже хумке (гроба), браће-близанаца, Срђана и Бобана Милића, који су погинули у размаку од две недеље. На њиховим гробовима још је стајало свеже цвеће. После два дана у обиласку наших положаја на Космету, наишли смо са капетаном на уништен „пинц-гауер“, возило погођено ракетом НАТО-а на топлотно навођење, у коме је погинуо Срђан Милић, са још тројицом војника. Трећи брат – Горан је од туге за браћом умро у свом кревету. Тако су браћа Милићи постали „Српски – Косовски Југовићи“!
КОСОВО – Ратне 1999.год. – Возило у коме је погинуо брат-близанац, Срђан Милић. Photo: RAS Press
Оно што сам у два наврата видео на приштинском гробљу је злочин који нико нормалан не може да оправда. То је злочин према мртвим србима, то је био варварски чин безумникa, кога човечанство мора да се постиди.
У тим тренуцима сам се сетио речи нашег песника Алексе Шантића;
“ … И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“ !
КОСОВО – Ратне 1999.год. – Српско гробље у Приштини, Photos: RAS Press
Ту, на лицу места-на гробљу сам донео одлуку да западни свет мора да види својим очима макар делић овог злочина, чак и према упокојенима. Са гробља сам узео делове (гелере) НАТО ракета, људских костију, ковчега, споменика, крстова …итд. Спаковао сам у пластичну кесу, са намером да у Данској, Шведској и другим земљама на прес конференцији, покажем чиме то њихове владе, зарад “људских права“ шиптарских терориста, убијају чак и мртве србе.
+ + +
+ Будуће теме у Фељтону:
+ МОЛИТВА ГОСПОДЊА НА ПЛАНИНИ ЧИЧАВИЦИ
+ КОСМЕТ – ДРЕНИЦА – Ратне 1999.год. – Сусрет са комадантом Воске Србије Генералом Љубишом Диковићем
+ МАНАСТИР ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ У ЦРНОЈ ГОРИ – ХУМАНИТАРНА ПОМОЋ ИЗБЕГЛИМА СА КОСТЕМА
+ ПОЖАРЕВАЦ – БЛИСКИ СУСРЕТ СА МАРКОМ МИЛОШЕВИЋЕМ (сином тадашњих „Владара“ СР Југославије)
+ Сусрет – др. Раде Дробац Министар за информисање у Влади Слободана Милошевића
+ ПРЕС КОНФЕРЕНЦИЈА У КОПЕНХАГЕНУ, ДАНСКА
+ (На крају Фељтона:) + 5-ти ОКТОБАР 2,000.год. – ПАД РЕЖИМА СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА И ЖЕНЕ МУ МИРЕ (Одбрана режима – 4-ог Октобра, на реци Морави, код Велике Плане)