“Боље је изгубити све битке и ратове него изгубити језик“, напомиње се у завештању монаха Симеона, односно српског владара Стефана Немање.
Српски владар Стефан Немања је последње године свога овоземаљског живота провео у манастиру Хиландару на Светој Гори као монах Симеон. На самртничкој постељи је казивао завештање које је записао његов најмлађи син Растко – Свети Сава, први српски архиепископ. Та порука народу од пре готово осам стотина година није ни данас изгубила на важности. Ево је завештања о језику:
“Чувајте, чеда моја мила, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ, изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио , него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију реч свога језика.
Земље и државе се не освајају само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.
Народ који изгуби своје речи престаје бити народ !
Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то чешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик једнога народа таре о језик другог народа.
Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никад се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће преовладати. Најпосле се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај чедо моје, да ти битка између језика не траје дан – два, као битка међу војскама, нити годину – две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубњене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.
Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, али један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља, било да то мора.
И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За време опсада и дуго после тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководици и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.
Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу неприметно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можемо знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инијезичника са свих страна.
Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и писмо, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим.
На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.
Језик је, чедо моје, тврђе од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дао земље и народ опет кад тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.
Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.“