Предавање протојереја др Милоша Весина,
Коларац, 10. новембар 2010. године
Часни оци, уважени академици, професори, госпође и господо, драги моји Београђани, желећи да заједно данас промишљамо на тему: Савремени изазови пред српском православном породицом, признајем да сам себи поставио не мали изазов. Јер, пре свега, ваљало би дефинисати два основна појма у овом нашем промишљању, а то су: изазов и српска православна породица, шта год да ми под тим подразумевамо. Пре свега, ваља напоменути да је свет савремен у свакој својој генерацији. И колико год да та са-временост има и своја наличја, исто тако морамо да признамо да се Православна Црква Христова увек трудила да буде не у духу времена – јер бити у духу времена значи нешто друго – него да буде са временом, е да би Црква са својом мисијом, заправо, облагородила време. Време које није наше, него је Божије, време које је свима нама подарено, е да бисмо нешто добро, племенито и лепо током тог времена учинили.
Изазов
Сваки нараштај суочава се са одређеним проблемима. За неке људе, изазов је и најмања промена. Зашто? Зато што та промена ствара недоумице и просто нас измешта из оног уобичајеног начина и редоследа који врло често зна да уљуљка и да буде удобан и мекан, без обзира да ли нам је заиста објективно у таквом стању добро. Са друге, пак, стране, изазов за неке може да представља и несигурност, тј. скок у непознато, у несигурно. "Боље ми је ово овако, ово знам како је, него оно што је неизвесно". Дакле, један евидентан и заиста велики изазов за многе. Сви, ако ћемо да будемо искрени, драги моји, мање или више очекујемо да све буде мирно, хармонично, дивно, уређено. Па, и ако то није тако, а углавном није, ми се трудимо да о животу некако на такав начин размишљамо, сматрајући да ће нам самим тим бити и лакше.
Бог у средишту буре
По заиста мудрим речима једног од највећих духовника Православне цркве 20. века, блаженопочившег Митрополита лондонског и сурошког Антонија (Блума), Бог је, заправо – Бог буре, Бог вихора, у истој оној мери као што је он Бог хармоније и мира. И врло често се људи управо у тим моментима буре, великих животних искушења, несхватљивих немира, питају где је Бог у таквим ситуацијама и у таквим моментима, не знајући да је Бог, заправо, у самом средишту сваке буре, сваког ковитлаца. Говорећи о томе, не можемо а да се не позовемо на ону предивну библијску слику – јер тај догађај заиста и јесте једна предивна слика – онај догађај описан у 14. глави Матејевог јеванђеља, када се Господ јавља Својим ученицима и долази њима "ходећи по води као по суху". А била је бура, језеро је било узнемирено, називају га и Галилејско море. Апостоли у оном чамцу, који није био богзна каква сигурност, али каква-таква сигурност ипак јесте, беху преплашени, смртно преплашени. И, онда, видеше како Господ усред те буре иде ка њима, "ходећи по води као по суху". И шта се онда дешава? Петар, који је увек био први спреман да реагује, каже: "Господе, ако си то Ти" – у први мах не верујући да је то Господ, "реци ми да дођем к Теби", тј. да и ја могу да ходам по води. И Господ га позва, и Петар заиста поче да хода по води. Али, онда, како би рекао отац Јустин, еуклидовски ум му рече и логика, којом сви ми размишљамо: па, ово је немогуће да ја, као човек који је ограничен физичким законима, ходам по води. И у том моменту када је почео да сумња – шта се дешава? Он је почео да тоне... И није ли то управо оно што се дешава са свима нама? Онда када смо под налетом одушевљења, када смо испуњени снагом вере, онда заиста осећамо да можемо да учинимо оно што никада у такозваним хладним и трезвеним моментима нашег живљења не бисмо ни помислили да смо у стању учинити. И чим почнемо да сумњамо: у Бога, у себе – не у своје снаге, наше снаге су ништавне, него у ону снагу коју нам Бог дарива – чим почнемо да сумњамо, ми почињемо да тонемо. И када видите људе који заиста тону, али и оне који просто грле то своје тоњење, када то већ постаје заиста права правцата патологија, ви онда кажете: па, то су људи који уживају у своме страдању. А заиста многи људи, на жалост, уживају у своме страдању.
Пре свега, основни моменат на који би се вазда требало враћати у овој јеванђељској причи, јесте то да је Христос био у центру буре. И, заправо, на том месту, као и у сваком проблему, Христос није ништа друго него тачка ослонца. Ако Га тако доживимо и ако се са пуним поверењем ослонимо на Њега као на једину тачку ослонца, нама се никад ништа неће десити. Бог неће дозволити да пропадне и онај најмањи који у Њега верује. Друго, Христос је заиста у средишту сваког животног ковитлаца. И онда када се питамо: где је Бог био или јесте у овим или оним ситуацијама, можда би било много боље и упутније упитати се: а где смо, заправо, ми? Са свим оним што би требало подарити пре свега Богу, нама самима, какве нас је Бог замислио, па онда и ближњима око себе.
Дакле, изазов је, као што и наш прелепи, недовољно увек схваћени српски језик каже, оно што нас иза-зива. И немојте бити много зачуђени када кажем да смо сви ми у Цркви заправо иза-звани, јер нас Господ позва из света. Зато је и Црква јесте Ек-лисиа. Ми смо иза-брани, иза-звани, на неки начин. Чиме? Благодаћу и љубављу Божију. Ничим више, али ничим ни мање. Дакле, то би, отприлике, у овом мом смелом тумачењу, било оно што се тиче изазова, шта је изазов.
Породица
Е, сада, да видимо шта је то породица, а поготову шта је то српска православна породица. И онда ћемо видети који су то данас најчешћи, највећи изазови пред српском православном породицом. Породица је, у то нема сумње, основна људска заједница. И породицом, заправо, почиње цивилизација. И свака следећа цивилизација увек је била утемељена у снази породице. Упркос заиста све распрострањенијем мишљењу да су брак и породица настали из стања промискуитета и стања хетеризма – то је она установа заједничког брака у племену или конкубината – дакле, упркос том мишљењу, познати антрополог Бронислав Малиновски је веома категоричан када тврди да су људска култура (па макар то била и она најпримитивнија) и промискуитет – две непомирљиве супротности. А наш уважени академик Владета Јеротић каже да је смело, можда не и нетачно мишљење да седиште примитивне религије није било у храму, него, заправо, у кући, у дому. И, мада религија није створила породицу, породица јој је дала правила. Зашто? Зато што је морал који је произишао из религије, заправо, био породични морал.
Света Тајна брака
Да ли сте икада осетили да је на неки начин чудно што ми у Православној цркви помињемо Свету Тајну брака, а никада Свету Тајну породице? Као да је породица нешто другоразредно, а није! Међутим, зашто се помиње Света Тајна брака, а не Света Тајна породице? Па, управо зато што је светост породице утемељена једино и само у светости брака. Што је светији, што је бољи брак, тиме ће светија, боља, бити и породица.
Историјска улога породице
Говорећи о узроцима распада Римскога царства, наш чувени социолог Марко Младеновић је рекао да је Римска империја почела да се распада оног момента када је дошло до слабљења римске породице. Када римска матрона више није имала ону улогу коју је до тада вековима имала. И, заста, ако бисмо сада имали времена, па мало дуже анализирали то силазно стање Римске империје, видели бисмо тачно да је, заправо, пад морала у породици и разбијање породице био један од основних узрока пада Римског царства. Време нам не дозвољава да идемо превише у детаље, тако да ћемо сада одмах после Римске империје, у чијем се историјском и социолошком оквиру појавило хришћанство, сада ћемо поменути шта су о тим односима, о тим брачним односима говорили први проповедници хришћанства.
Једнакост
За дивно чудо, ја нећу овде прво поменути апостола Павла, који се увек некако први цитира, него, заправо, апостола Петра, који је имао лично искуство јер је и сам био ожењен. Апостол Петар каже, у књизи која нам је позната као Прва посланица Петрова, у трећој глави, седми стих, каже и ово: "Тако и ви, мужеви, живите са женом, знајући да је она слабији суд. Поштујте их јер су и оне наследнице благодати живота, да би се без сметње могли молити Богу". Један врло, врло интересантан моменат, који се често превиђа у Новоме завету, када се говори о једнакости – не полова, пол је једна одредница, род је нешто друго – него када се заиста говори о библијском назначењу мушкарца и жене, ово место се често превиђа, а апостол Петар, дакле, признаје чињеницу да је жена слабији суд. Сви смо ми судови, дакле, суд у који силази Божија благодат. И то апсолутно није ништа ниподаштавајуће за жену, већ једноставно једна биолошки и физилошки условљена чињеница, мада се често, управо захваљујући својој физиологији, жене и те како показују као неупоредиво јачи пол. Зашто ово апостол Петар говори? Зато што су и жене у истој мери наследнице благодати. Дакле, никакве разлике између мушкараца и жена нема по количини, а поготово не по квалитету благодати коју задобијамо.
Слушање
Свети апостол Павле у Посланици Колошанима, у оном чувеном месту, каже: "Жене, слушајте своје мужеве, као што треба Господу. Мужеви, љубите своје жене и не љутите се на њих. Децо, слушајте родитеље своје у свему јер то је угодно у Господу. Очеви, не раздражујте децу своју да не постану плашљива". И овде можемо да подвучемо слободно неколико кључних речи, које су заиста прави правцати психолошки оквир и услов за здраву и функционалну хришћанску породицу. Пре свега: слушање. Не – бити страшљив: ја да ти кажем, ти одмах да нешто учиниш. Не. Та врста глагола – на жалост, ми нисмо то могли најадекватније да преведемо, као ни остали језици – али, заправо би могло да буде оно: ослушкивање. Ослушкујте једни друге, у том смислу "Слушајте жене своје мужеве". Јер, шта је данас највећи проблем? У неумећу слушања. Нити жене умеју да слушају мужеве, нити мужеви, пак, искрено говорећи, умеју да слушају своје жене. Зашто? Зато што говоримо једни преко других. Не сачекавши да једна страна заврши, друга страна је већ почела свој рафал. И, у таквим ситуацијама, у таквим врстама односа, разумевања никада не може да буде. Дакле, прва реч, кључна, јесте: слушајте.
Молитве родитеља
"Мужеви, љубите жене своје и не љутите се на њих". Љубав искључује љутњу, и обрнуто. Значи, присуство љубави би требало вазда да се претпоставља као она чињеница на којој ће сваки брак да буде заснован. Е, онда се ту укључују и деца: "Децо, слушајте родитеље своје у свему јер то је угодно у Господу". Зашто? То нам постаје јасније на Светој Тајни брака, када у једној од молитава чујемо и речи да "молитве родитеља учвршћују дом". Нема тог не знам како вредног поклона који ће младенци да добију на дар о дану свога венчања, него што су то оне невидљиве родитељске сузе, уздаси и молитве, током година и година. Ето, и због тога би деца требало да слушају своје родитеље јер на молитвама родитеља се, заправо, заснива чврстина, стабилност, рекли бисмо – функционалност будућег дома тог новог брачног пара.
Страхови
"Очеви, не раздражујте децу своју", значи, и ми као очеви имамо и те како велику дужност и обавезу да не раздражујемо децу своју. А чиме их највише раздражујемо? Управо својом духовном и душевном нестабилношћу. И апостол Павле јако лепо каже зашто: да не постану плашљива. Јер, оног момента када се усели страх, страх од батина, страх од казне, однос љубави је престао. Довољно је што деца доживљавају све оне у психологији познате сепарационе страхове, почевши од првог страха, сепарациони страх одвајања детета од дојке, и тако даље, до поласка у школу. Међутим, многи наши млади, па и не више млади људи, нису у стању да пређу тај праг сепарације, ни до двадесете, ни до тридесете, ни до четрдесете, многи ни до шездесете године, мамини синови. Никада. То су чињенице.
Оставити родитеље
У другој својој посланици, оној писаној Ефесцима, Свети апостол Павле сада иде један степеник више и каже: "Мужеви, љубите своје жене као што је и Христос љубио Цркву и Себе предао за њу". Да ли сваки наш српски православни муж може да узме ове речи и себе да види у њима као у огледалу? Да је он тај који на такав начин љуби своју жену, управо онако како је Христос љубио Цркву и Себе предао за њу. И, објашњавајући разлоге свега тога, апостол Павле, мало касније, у истој посланици, пета глава, 31-32. стих, каже: "Зато ће човек оставити" – значи: те љубави ради – "зато ће човек оставити оца и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. А ова тајна је велика, ја говорим за Христа и за Цркву". Кључна реч је: оставити. Није велика ствар оженити се и удати се. Али, јесте велика ствар: оставити, одлепити се, учинити корак зрелости у односу на сопствене родитеље, и то је први доказ заиста оне елементарне зрелости, е да бисмо били у стању да успоставимо онај прави хришћански однос са њима. Прелепо је то рекао владика Николај, када је рекао: "Тек онда када деца и сама постану родитељима, она су у стању да уђу у један здрав однос са својим родитељима јер их више не доживљавају као деца, него као родитељи неке друге деце". И заиста су у стању да схвате оно што као деца нису били у стању да схвате.
Али, да се задржимо мало на овом: оставити. Колико је тешко оставити оца и мајку, заиста, не мислим: окренути леђа, не водити рачуна о њима, немојте ме погрешно схватити. Него заиста бити емотивно самосталан да бих био емотивно способан за један здрав однос љубави. Многи такозвани односи љубави су, заправо, прави правцати примери патологије. Зато што не умемо да оставимо, а родитељи не умеју да пусте!
Развод
Три године сам био саучесник једног од најкомпликованијих, најтрагичнијих, али и најкомичнијих развода бракова којима сам икада присуствовао. Јер, знате, као што се трудим да људе пре склапања брака, кроз предбрачно саветовалиште, упознам са оним што јесте, заиста, дубина Свете Тајне брака, тако се исто трудим – морамо бити реални у оним ситуацијама када спаса више нема – да и тај развод буде, ако је икако могуће, цивилизован и на нивоу људи који себе називају хришћанским именом. Дакле, један млад човек, у нашој средини у Америци, оженио се девојком Српкињом. Нема идеалније ситуације за српске родитеље! У овој ситуацији, у овој причи истинитој, проблем нису били његови родитељи, него њени. Од момента када је почела да се уговара свадба, па до дана када је најстарије дете требало да крене у школу, тај млади човек, муж, отац, није имао апсолутно права реч једну да каже. Све је одлучивала свемогућа ташта. Почевши од боје кола која ће купити, до места на коме ће кућу подићи, каквим ће намештајем стан да опреме, и тако даље, и тако даље. И када, једноставно, није могао више да издржи, а уследило је још много тога и ружног и гадног и, заиста, хришћанском имену непримереног, тај млади човек се одлучио, ипак, за развод брака. И, колико год да сам у почетку и могао, и желео, и морао да инсистирам на жртви и разумевању, тада, после свега, ја сам морао да му кажем: "Знаш шта, ипак је ово најбољи потез..." А доказ колико је он био у праву и колико је, заправо, био велики страдалник јесте у чињеници да су судије њему, а не мајци, доделили старатељство над децом. Што није чест случај, али дешава се. Када је све било образложено, ја сам мимо свих себи лично написаних и записаних правила, само тада отишао на суд и сведочио, не у његову корист, не у њену корист, него, заправо, говорио о тој деци. И о томе какве би, заправо, требало да су њихове потребе и шта наша Црква може да учини за њих, е да би заиста имали колико-толико нормално – а већ је то било нарушено – одрастање.
Дакле, оставити није нимало лако, и пустити изгледа да је још теже. Међутим, без "оставити" и без "пустити" нема хришћанске зрелости. Значи, породица као заједница мужа, жене и деце – а још ће бити касније речи о породици – јесте сада овај други основни елеменат, и сада долази оно најтеже, заправо: који су то изазови, које су то буре, које су то недаће које суочавају српску православну породицу? Има их безброј. Ја сам морао, ипак, да се ограничим на четири изазова.
Биолошки опстанак
Први је биолошки опстанак. Оно, драги моји, што нам је свима заједничко, што нам је јако близу и што представља, заиста, критичан моменат у нашем постојању. Ово што ћу вам сада рећи није оно што ја мислим, него су ово бројке које казују јако много о нама. За цео протекли век – говоримо о 20. веку – турски народ се увећао у Турској за 400%, албански народ се увећао за 700%, Румуна је више за 45% - ипак, напредак, Бугара је више за 38%, Грка је више за 35%. Једино је, у овом окружењу, Срба мање. Једино је Срба мање. Наравно, рећи ћете ми и рећи ћу вам, ми нисмо дочекали да се турско ропство оконча како треба и да бар мало слободе удахнемо, већ су нас запљуснули нови ратови. И, заиста, несвакидашње цифре које говоре о броју људи које смо изгубили у Балканском, у Првом светском рату, у Другом светском рату и у овим најновијим страдањима. Међутим, оно на чему желим да ставим акценат вечерас није питање нашег страдања од непријатеља, није питање геноцида, који јесте чињеница, већ болно сазнање о томе да је највећи савремени узрок нестанка српског народа, заправо, аутогеноцид!
И опет вам сада говорим не оно што ја мислим, него оно пред чим и ви и ја морамо да се замислимо, уколико желимо добра себи и уколико мислимо на икакву будућност деци својој. Дакле, на 1000 жена у фертилном периоду, у Белгији се изврши 5 побачаја, у Ирској 6, у Француској 13, а у Србији 93. И онда ви мени кажите да аутогеноцид није наш највећи непријатељ! Постоји пар година у Канади фондација која се назива "Пријатељ Божији", која апсолутно ни са једне стране, ни десне, ни леве, ни умерене ове, ни мање умерене оне није оријентисана, него једино жели да скрене пажњу Србима да је и сам наш опстанак, оваквим даљим понашањем, доведен у питање. И они су, са благословом Његове Светости Патријарха Иринеја и Епископа новограчаничког-средњезападноамеричког Лонгина, који је једно време, до пре две године, био и администратор у Канади, издали један више него опомињући материјал у облику диска, ДВД под називом "Срби, народ који нестаје". Ја сам, пре три недеље, говорио на промоцији тог носача слике и звука, да га тако назовем, у Чикагу. То је била друга промоција, прва је била у Канади, у Торонту. Документарног карактера, са просто невероватним подацима, а између тога се чују речи Његове Светости, затим, заиста уважених и еминентних стручњака, академика Василија Крестића, академика Смиље Аврамов, социолога Марка Младеновића, неколико свештених лица, и тако даље, и тако даље. Уосталом, отидите на ваш компјутер, само укуцајте prijateljboziji.com и моћи ћете и сами да погледате о чему се ради. Тренутно се сада воде преговори о томе да 36 локалних ТВ станица преузму емитовање тог, заиста, у политичком смислу апсолутно неконтроверзног филма, који уопште не говори о политици, али говори о јединој потребној нам политици, а то је политика самог биолошког опстанка. Дакле, то је први изазов, и тај изазов суочава и вас и мене, и изазива на један нови мегдан. И свако ту треба да дâ свој одговор.
Брачна самосталност
Други велики изазов јесте брачна самосталност, и то брачна самосталност у светлости различитости. Врло често, када дође до проблема у браку, после одређеног временског периода, или муж или жена кажу: "Па она је/он је тако различит од мене..." А, по Светим оцима, ми као хришћани у браку, не да смо дужни само да подносимо ту различитост, него смо дужни ту различитост управо и да волимо. И да волимо! Каже Свети Јован Златоусти: "Воли своју жену баш због тога што ју је Бог обдарио другим талентима него тебе". И зашто нам та различитост тешко пада? Зато што смо сви, мање или више, што би рекао владика Николај, "многовремени, многолетни, али никад и пунолетни", никад зрели, што смо сви опседнути оним оквиром који смо себи зацртали у периоду заљубљености. И сви остајемо робови сопствене заљубљености. Зашто? Зато што свако има оног свог замишљеног принца и принцезу, како тај идеални и идеална треба да изгледа. Чим се појави неко ко отприлике одговара том нашем замишљеном лику, ми тај оквир стављамо око реалног лика и онда се чак усуђујемо и на брак. Дакле, пре свега, нисмо оставили своје сопствене илузије, а већ смо ушли у нешто што је изузетно одговорно. И први пут када та особа, он или она, свеједно, својом слободном вољом, својом заиста многострукошћу и различитошћу у односу на нас, изиђе из оквира тог рама, ми се онда нађемо збуњени: па, како то? "Нисам те таквог познавала...", "Нисам те такву познавао..." А, заправо, то јесте основно непознавање оне личности са којом смо решили да делимо живот. Да делимо, како наш народ каже, и добро и зло. Када први пут дође до појаве те различитости, ми се збунимо и ми, једноставно, не знамо како да се понашамо.
Традиционални модел и ново доба
На овом месту би се ваљало упитати какви су, заправо, најчешће савремени брак и породица у овој нашој, српској средини, или тамо свуда где Срби живе? Није ли то мешавина, пре свега, патријархално-традиционалне породице, с једне стране, и атеистичко-материјалистичке, модерне – шта год подразумевали под речју модерне породице? Заиста јесте, и то је једна веома, веома, усуђујем се рећи, незгодна мешавина. Основни проблем јесте проблем идентификације, и то, пре свега, идентификације деце са родитељима. Познато је да, без правог усмерења којим ће та идентификација да крене, нема ни одговарајуће зрелости. И то, пре свега, идентификација са родитељским ауторитетом. То је, заиста, услов сазревања. На овим нашим просторима, некима сад то може да звучи помало и смешно, али, један од првих проблема управо са том идентификацијом, било је питање предбрачних еротско-сексуалних односа младих, још тамо 60-их, 70-их година, па на даље. И сведоци смо тога да је такозвана "сексуална револуција", која је, иначе, по веома прецизним запажањима многих психолога, често недовољно критична и према својим сопственим открићима, да је, заправо, та сексуална револуција утицала на постепено, а онда и потпуно одумирање оног древног, у нас присутног, хришћанског морала. Међутим, морамо бити реални и рећи себи и другима: није све увек ни у нашој историји било онако како нам наша епска поезија казује.
Слободна љубав
Чињенице ипак говоре да је појам слободне љубави, у смислу: слободног одлучивања за брак – значи без тога да ми неко одреди с ким ћу да се женим и, још чешће, за кога ћу да се удам – да је то почело, заправо, тек у времену Романтизма, тек у 18. веку. Значи, кад кажем: слободна љубав, не мислим на промискуитет, него заиста на прави израз оне Богом ми дароване слободе, а управо су Свети оци и те како инсистирали на пројави слободне љубави, значи, слободног избора. И због тога су и дан данас, у Светој Тајни брака, још увек присутна она питања, на почетку другог дела такозваног обреда венчања, или самог крунисања венцима, када свештеник пита: "Имаш ли слободну вољу и чврсту намеру...?" Дакле, слободна воља и чврста намера моја, а не никаква принуда са стране.
Хедонизам
Улога породице у свему овоме, по питању морала, нарочито сексуалног морала, јесте од непроценљиве важности. Зашто? Зато што у детету јача оне одбрамбене механизме који ће га једини, заправо, упутити ка путу праве зрелости и против – то је јако важно – против хедонистичког усмерења. Није нимало чудно, пазите, није нимало чудно и врло је логично понашање ових савремених клинаца, да их тако назовем, који су, заправо, изашли испод скута једне генерације родитеља која је све видела у хедонизму. Не само "хајде да мени буде боље", него "хајде да све препустимо уживању". И какав је резултат онда могао да се појави у следећој генерацији него управо ово што у већини случајева имамо?
Без контроле
Ја сам запазио, ево, за ових 10 дана колико сам у Србији, интересантно, и у Новом Саду, јер сам најчешће пролазио кроз свој Нови Сад, али сам запазио то и у Нишу, запазио сам и у Крагујевцу, у Београду сам овога пута најкраће био, нисам се довољно возио кроз Београд да бих видео да ли и у Београду тога има. Али, симптоматично је да сам, у овим поменутим градовима, запазио један исти графит на многим зградама, а он се појављује у три облика. Најкраћи је: "Без контроле". Мало шири: "Клинци без контроле". И онај најшири: "Ми смо клинци без контроле". Истоветно у сва три града. Е, сада, шта то може да подразумева? Може да подразумева да смо ми клинци ван сваке контроле. Над нама нико не контролише. И, једноставно, нема тог ауторитета. И то, са једне стране, заиста јесте тачно, колико год да је болно. Али, оно што је болније, заправо, јесте тај вапај који је та клиначка генерација, кроз те графите, упутила свима нама, родитељима, држави, Цркви, а то је: ми немамо више чак ни контролу над самим собом. И да је то, у великој мери, једна испуштена, пропуштена генерација. Захваљујући коме? Немојмо увек кривити само "оне горе". "Они горе" не седе у нашој дневној соби. Захваљујући, пре свега, немарном односу родитеља према сопственој деци. Немарном – немам ни бољу, ни адекватнију реч за ово.
Целомудреност
Да деца не би била испуштена и да би деца била не под контролом принуде, него под заиста мудрим оком оца и мајке, и добрих савета који ће, као оно јеванђељско семе, пасти на добру земљу, потребан је један предуслов који родитељи треба да имају, а то је целомудреност у браку. И, сада, некима то може да звучи као противуречност: како човек може да буде у браку, а да у исто време буде и целомудрен? Целомудрен је наша дивна, стара словенска реч, која се користи у српском језику за чедност. Значи, чедан брак. Чедан и брак – то не иде у исту реченицу. Е, зато што у нашој савремености не иде, зато нам све овако и иде! Дивни, велики, незаменљиви, недовољно схваћени Димитрије Богдановић је дао велелепну дефиницију те чедности, када је рекао да је целомудреност у браку, заправо, чедан однос према сексуалности. Чедан однос према сексуалности... А видећете касније, када будемо мало говорили о агресији, колико је, заправо, та сексуалност много више израз агресије, него израз Богом нам дане снаге љубави, која се пројављује и кроз сексуалне односе. И ту, заиста, између мужа и жене, када је о брачној љубави реч, заиста долази до свога врхунца.
Руски мислилац и велики богослов 20. века, Павле Евдокимов, каже: "Свако решење које тражи десексуализацију људског бића, удара на стваралачку вољу самога Бога". Понављам: свако решење које тражи десексуализацију људског бића, удара на стваралачку вољу самога Бога. Јер, ми упорно заборављамо или нећемо да запамтимо да не погани тело човека, него да човек, заправо, погани своје сопствено тело. Човек погани своје сопствено тело. Чиме? Нечистим мислима. И ту се онда јавља нечистота – не у ономе што нам је Богом дано. Ту се и те како показује љубав – љубав и према брачном другу, али, исто тако, и љубав према деци. Ми врло често волимо да кажемо како је хришћански идеал волети ближњег – а има ли неко ко је ближи ближњи него што је то супруг, односно супруга? – као самога себе. Као самога себе... И сада ћу овде да наведем нешто што ће многима, можда, да запара ухо, зато што није реч о човеку нашег верског опредељења, али неког ко је генијално, чак и од тога отишао, у свом идеализовању љубави, једну степеницу више – чувени Имануел Сведенборг, у свом генијалном, заиста генијалном делу "Небо и пакао", па је рекао: "Врхунац љубави је, заправо, волети другога више него себе". Не: као себе – више него себе. Е, када би такви били брачни односи, онда би и љубав усмерена ка деци била неупоредиво здравија и трезвенија.
Агресија
Трећи изазов савремене српске православне породице јесте агресија. Агресија, пред којом многи затварају очи. И многи неће да отворено говоре о томе, мада је она свуда и на сваком кораку и те како присутна. Пре свега, агресија у браку. Најчешће, од стране мужа према жени; не мање, у новије време, и од стране жене према мужу; од стране родитеља према деци и од стране деце према родитељима. Шта друго и очекујемо? Каже велики Свети Јован Златоусти – колико је он, заправо, недовољно истражен и недовољно схваћен, веома прагматичан Свети Отац, 4. век – каже као свој савет мужевима, и сувише агресивним мужевима: "Твој животни друг, човече, мајка која ти је децу родила и извор твоје среће и радости, не треба никада да је у страху од тебе, већ да је вазда обасута љубављу и стрпљењем твојим. Какав је то брак", каже он, "у коме је жена престрашена од свога мужа? О каквој љубави ти желиш да ти ја говорим, човече? Какво ли то задовољство налази муж ако његова жена живи као да му је робиња, а не жена која је то постала својом слободном вољом?"
Два су момента интересантна. Изгледа да су те древне хришћанске генерације, првих векова хришћанства, много боље схватале, па и употребљавале ту слободну вољу јер иначе не би Свети Јован Златоусти, Архиепископ Константиновог града, говорио да је жена постала женом захваљујући својој слободној вољи. Али, исто тако морамо указати и на чињеницу да је и онда, свакако, било те агресивности од стране мужева према жени.
Узроци агресије
Оно што је данас посебно болно јесте агресивност не толико родитеља према деци, то смо већ поменули, него деце према родитељима. Човек, када чује како многе мајке или очеви пролазе у своме животу, заиста, не може а да се не забрине, не може чак и да не заплаче. Али, ако бисте разговарали са сваким тим дететом, које одавно више није дете, које на било који начин малтретира, које је агресивно, без обзира да ли у поступцима или вербално, према својим родитељима, онда бисте, заправо, видели праве узроке тог понашања. Ретка је, сада не толико, али у сваком случају, прва књига из области етнопсихологије, која говори о истраживањима о српском детету, нарочито у 20. веку и претходним вековима, књига Жарка Требјешанина, "Представа о детету у српској култури". Можда са прејаким нагласком на народном веровању да је дете истовремено и демонско и анђеоско. И свакако да нам, на неки начин, недостаје присуство оног хришћанског, оног светосавског утицаја на развој детета, који је заиста незаобилазан у историји нашег народа и овог поднебља овде.
Не можемо а да сада не поменемо једног истраживача са другог спектра, Карла Роџерса, и његову теорију која је усмерена ка клијенту – један од терапеутских праваца, такозвана "теорија усмерена ка клијенту". Јер, Карл Роџерс веома јасно говори о два вида поштовања које дете треба да има на путу свог развоја – а он све види у правцу развоја – а то је поштовање и самопоштовање. Значи, дете мора да доживи поштовање од других, е да би сâмо у себи могло да изгради самопоштовање.
Прича о праштању
Ја увек припремим, као што и сами знате, пар примера који ми се учине некако најделотворнијим за тему о којој ћу говорити. Међутим, пример који сам припремио, на жалост, морам да изоставим јер се појавио један неупоредиво, неупоредиво јачи, прошле среде, тачно пре недељу дана, у Нишу. После завршеног предавања у Нишу, на другу једну тему, пришла ми је једна старија жена и рекла: "Оче, ево, ова девојчица хоће нешто да вас пита, али се стиди, па ја то у њено име чиним". А девојчица – девојка, после се испоставило да је реч о студенткињи, али овако сићушној, са својих 20 и... 20, 21-2 године, била је ту поред ње и ћутала све време. И онда је ова старица рекла: "Знате, она жели да сазна да ли можда познајете свештеника који је сахранио њеног оца у Чикагу. Јер, она није могла да буде на тој сахрани". Само тако је рекла. И онда је девојчица почела да плаче и ја сам јој пришао, загрлио је и питао: "Како се звао твој отац?" И она ми је рекла – ја сад нећу рећи његово име – претворићу то, рецимо, у Милан Јовановић. И, када је она рекла: Милан Јовановић, а ја сам рекао: "Глумац?" То је био заиста надимак тог човека. Каже: "Да. Сви су га знали као: Глумац". Реко': "ЈА сам га, дете, сахранио... И неколико нас, његових пријатеља, ми смо га сахранили". А реч је о бившем прваку многих позоришта по Србији, човеку који је пре 20 и више година, заправо, кад је тој девојчици било непуна година дана, отишао у Америку. Жртва самога себе, пре бих рекао, него алкохола. И, када је умро, а није имао апсолутно никог свог, нити било чега свог, онда је нас неколико људи – а живео је кућа преко пута наше старе цркве у јужном Чикагу – нас неколико, нас петнаесторо, који смо га познавали и волели таква какав је био, организовали сахрану, платили све што је требало и учинили да човек заиста добије, ипак какав-такав, али достојанствен завршетак своје животне приче, а остало је Божије.
И када је она чула да сам, заправо, ја сахранио њеног оца, да сам видео тај гроб, она ми је пришла, загрлила ме јако и каже: "Знате, сада ми је на неки начин лакше. Јер, ја мога оца никада нисам видела. Никад ме није помиловао..." Реко': "Знаш шта, дете? Само ти и Бог знате како се ти осећаш. Али, могу једну ствар да ти кажем: твој отац није, ипак, био све оно што си ти чула о њему. Претпостављам и жао ми је што то морам да кажем, оно најгоре и најтеже, зато што људи обично тако гледају, површно. Твој отац, који те никад није видео, из ко зна којих разлога, који се није усудио ни да дође овамо, ни тебе да позове тамо, имао је заиста велико срце. И могу ти рећи, из оног примера који знам, онда када нисмо имали коме нашег Марка да оставимо, кад је био мали, мог сина и моје супруге, чувао га је Глумац, који се вазда, свакога дана шетао, обично преподне, док је био трезан, испред наше цркве. И у оним моментима када жена која га је обично чувала није могла да буде са њим, 'Глумац, 'ајде, причувај!' И он би узео Марка, причао му невероватне приче, миловао га, играо се са њим. И Марко је, на неки начин, све до своје 7. године, растао уз тог Глумца и био обасут том љубављу". И, када сам ја њој то рекао, рекла је: "Знате, сада ми је ипак лакше, знајући да је мој отац био човек који је ипак, ипак волео..."
Ја сам се вечерас јавио тој девојци и она ми је рекла нешто што ме је, заправо, подстакло да ово поделим са вама. Питао сам је: "Кажи ми, и нека те не увреди ово моје питање, да ли си икада осетила било какву горчину према своме оцу?" А она је рекла: "Оче, право да вам кажем, ја нисам стигла ни да развијем у себи горчину. Ја нисам никада била верница, до онога дана када сам чула да ми је умро отац. Непознато биће, али – отац. И тог дана, кад сам чула да је умро, ја сам му апсолутно све опростила. Тада сам први пут – не сећам се кад су ме однели у цркву на крштење – али први пут својевољно отишла тада у цркву, запалила једну свећу јер знам да тако треба учинити, и онда сам рекла – што је, вероватно, била моја прва молитва: 'Боже, чујем да Теби кажу да си Ти Онај Који је наш Отац на небесима. Пошто ја више немам оца и никад га нисам имала на земљи, Ти буди од данас мој Отац и на небу и на земљи'. И ја, драги мој оче Милоше, нећу себе да трујем љубављу, нећу да се трујем љубављу која то није и да из себе испуштам мржњу. Него ћу ту љубав да преобратим заиста у оно што љубав јесте. А, по мени – ја мало знам о хришћанству – то је опраштање". Верујте, делотворније лекције из православног богословља ја нисам добио него што то био овај вечерашњи десетоминутни разговор са том девојком из Ниша! И, некако ми сада, у том склопу, мало вероватно делују теорије о детету истовременом и анђелу и ђаволу...
Вербална агресија
Чињеница је да смо данас све више окружени и обасути културом смрти, насупрот које стоји култура живота, култура Васкрсења, оно што је, заиста, изворна култура нашег Православља. Поменули смо да се агресија веома често изражава као физичка агресија, али, исто тако, да се много чешће пројављује и као вербална агресија. Говорили смо о томе прошлога пролећа, када смо говорили о гневу и о агресији, као изливима тога гнева, који се, на жалост, још увек доживљавају као "вентили" и као оно што је "дозвољено" јер, "потребно је имати те 'вентиле' да би се човек, заправо, ослободио гнева, односно, ослободио агресивности". Понављам, не мислим да су такви "вентили" оно што нам помаже да бисмо се ослободили горчине! Јер, то никада није на одмет рећи, и по други и по трећи пут, замислимо се мало над тим шта је оно што се у нашем, српском народу највише псује? Није ли то оно што је најсветије? Бог, мајка, сестра, сунце, мајчино млеко... А покојни, велики по много чему, и богослов и мислилац, владика Данило (Крстић) отишао је мало даље, па је рекао: "Осим свих тих псовки сексуално оријентисаних, најтежа псовка у нашем народу јесте она када неко неком каже: 'Убићу Бога у теби!'" А колико се то често чује! Колико је много безумних очева својој деци упутило и упућује управо такву псовку, која је гора од свих оних сексуално интонираних!
Вера и нација
И долазимо до последњег, четвртог великог изазова, а то је однос вере и нације. Однос вере и нације, али у оном правом, одмереном виду, који је тако тешко, за многе готово немогуће постићи. Још пре 70 година, велики Николај Берђајев је написао и ове речи, које звуче савремено, као да је седео у Београду протеклих недеља, посматрао нас овакве какви смо и рекао ово: "Изгледа да, с времена на време, у свету опет преовлађују тежње за принудним јединством, за општеважећом ортодоксијом, за устројством које гуши слободу. Ствара се масовна психологија нетрпељивости и фанатизма". Он је, заправо, указао на појаву цикличности у историји и да, заправо, ништа није ново, да је све већ виђено.
Фанатизам
А, колико год би неки хтели да буду већи православци од највећег православца, ма ко то био, Православље би, заправо, по својој изворној чистоти и по поруци љубави коју у себи носи, требало да има најмање предуслова за испољавање ма каквог фанатизма. Православље у својој поруци никада није било фанатично. Признајем, било је оних који су себе на погрешан начин сматрали и дан данас сматрају православнима, који јесу били фанатици у размишљању, па, на жалост, чак и у понашању, али људи који никада нису достигли хришћанску зрелост, који нису успели да се одлепе, да оставе, ни да пусте и који, једноставно, кроз тај свој фанатизам, заправо, пројављују, с једне стране – усуђујем се то да кажем – незнање о сопственој вери и традицији и, са друге стране, страх. Знате, није хомофобија код нас страх од људи. На жалост, она се претворила у мржњу према људима. Није ксенофобија страх од свега онога што је страно, него је мржња према ономе што је страно. А све то има зачетке у детињству.
Параде "поноса"
Наравно, не можемо да не поменемо оно што је многе нас и те како забринуло, а већину нас на овај или онај начин додирнуло, а што се последњих недеља дешавало у граду Београду. Јер, и тамо у Америци, у данима пре такозване "параде поноса" и после ње, амерички новинари, као и новинари српских медија у Америци, јесу ме звали, јесу питали шта ја о томе мислим. А ја сам и њима, а, ево, и вама, то рекао у виду оне заиста поучне сцене која се десила пре четири године у Букурешту. Када су Румуни имали први пут ту своју "параду поноса", шта год да се под тим "поносом" подразумевало, наиме, Румунска Православна Црква је за тај дан организовала литију. Али, уз стриктне инструкције свима који имају намеру да дођу, да то буде скуп без икаквог сукобљавања са учесницима параде. И, ако ће парада ићи у правцу запад-исток, онда ће литија да иде у правцу исток-запад. Значи, они ће ићи у два супротна смера. И све је прошло, Богу хвала, мирно, релативно мирно. Ових две-три стотине су парадирали, обучени већ тако како су били обучени, и тако даље, а ова друга група је била већа, са великим бројем икона, крстова и они би на сваком углу застали, одржао би се кратак молебан, молитва, и кренули даље. Када се све то завршило уз присуство великог броја страних новинара, један новинар Би-Би-Си-ја је приметио једну баку, у црно забрађену, као и многе баке на Балкану, која је села на ивицу тротоара, подбочила главу рукама и плакала. И онда је новинар, преко преводиоца, упитао: "Бако, да вас није ко случајно ударио или вам ружну реч рекао?" Каже: "Није, сине, није". Али, не престаје да плаче. Каже: "Али, бако, да вас ипак није неко...?" "Ма, није, дете, није ме нико ударио, него сам стара и уморна, а хтела сам овде да дођем". А он је упита: "А, бако, а зашто ви онда плачете?" "Е, дете моје, не плачем ја због ових две-три стотине, за њих се вазда треба Богу молити. Него ја плачем – због вас. Јер, мени су рекли да то све тако хоће нека Европска унија. Ја нисам школована жена и ја не знам шта је Европска унија. Ја знам да постоје Енглеска, Француска, Немачка и остале земље, а Европска унија шта је – ја заиста не знам. Ваљда све те земље заједно. Па, ако је то и неписани услов да ми уђемо у то ваше друштво, дете моје, онда над вама треба плакати..."
И, заиста, није било бољег, бар по мени, коментара на све оно што се у бившим источноевропским земљама дешавало, дешава или ће се дешавати управо по том питању. Ми смо пали само на једном једином испиту: што смо, по ко зна који пут, дозволили да неко са стране нашу децу завади са нашом децом! Јер, и једни и други, ма шта ми ко сада рекао, јесу наша деца. Крв ваше крви! Који су то што јесу управо зато што их многе мамице и татице нису на време пустили испод својих скута.
Медијско зло
Знате, детињи говор који не наиђе на саговорника, него се вечито одбија о зид немања времена, јесте нешто најстрашније. И, како смо се то одједном показали као велики у заштити свог родољубља, Православља и чега све не, моралне чистоте, хајде да будемо искрени, бранећи кога од ових других, а, у исто време, сви ти који су се бунили, мирно и скрштених руку дозвољавају да им – да вам – да нам – свакога дана много горе сподобе дефилују кроз дневне собе, сподобе које излазе из екрана, било телевизијског, било компјутерског! И ми на то не реагујемо! А на ово смо се сад осетили побуђени да реагујемо. Лепо је реаговати, али треба знати како и треба знати када. Ја мислим да је ово било мало закашњено реаговање. Јер, шта ћемо са свим оним много горим, много погубнијим и, што је најгоре, дуготрајнијим утицајима, негативним утицајима на нашу децу, понављам, кроз све оно што нам излази из такозваних малих екрана – великих злочинаца, и кроз оних још мањих – а данас су, изгледа, и они све већи, екрана компјутера пред којима седе наша деца?
Наша мимоилажења
Појавила се, не тако давно, једна чаробна књига. Као да је човек који је писао, Ерик Емануел Шмит, а књига се зове "Оскар", као да је ослушкивао све оно што је, 20 и више година, радила чувена др Елизабет Киблер Рос, истражујући децу која су умирала и посветивши себе и свој научни рад, сву своју снагу и љубав умирућој деци. Ова књига говори о 12 последњих дана једног десетогодишњег дечака, који свакога дана, тих последњих 12 дана, пише једно писмо Богу. И каже једнога дана: "Е, тако, Боже, јутрос сам рођен, мада нисам ни био свестан тога. Почео сам да разабирам ствари тек негде око подне, када сам напунио пет година. Постао сам свеснији, али су ме сачекале само лоше вести. Вечерас, вечерас, Боже, ја имам 10 година и потпуно сам свесно биће. Стога бих Те замолио нешто: када други пут будеш имао нешто да ми саопштиш, као данас у подне, када сам имао само пет година, покушај да будеш мало мање груб. Хвала. Пишем Ти сутра". У пост скриптуму: "И, морам да Те замолим нешто: знам да имам право само на једну жељу у овим данима и годинама, али, ово што сам Те малопре замолио, готово и не може да буде жеља и не може да се назове жељом. Више је у питању један савет. Слажем се да ми некад дођеш у посету, Боже. У духовну посету. То ми делује баш супер. Волео бих да и ја то једном доживим. Код мене је отворено од 8 ујутру до 9 увече. Остатак времена спавам, тако кажу лекари. Деси ми се понекад да одремам и у току дана, због лекова, знаш. Ако ме случајно затекнеш, Боже, да спавам, слободно ме пробуди. Било би глупо да се замало мимоиђемо..."
Колико је наше деце дошло у ситуацију да буду у вечитом мимоилажењу и са Богом, и са родитељима својим земаљским, и са правом Истином и правом Вешћу о Љубави и о правим сазнањима ко смо ми то данас, на почетку 21. века, као Срби православне вере? Е, видите, све то треба имати на уму, па онда кренути у ону најтежу протестну шетњу, а то је протестна шетња против самога себе. Ствари би већ изгледале сасвим другачије...
100% Србин
На једном скупу у Чикагу, пре 7 година, био сам позван да говорим о Светом Сави, као извору свега доброг и лепог у Срба, о највећем хришћанину у Срба. Ја нисам могао а да не почнем то своје предавање, на једном летњем скупу омладине, заправо, крај нашег манастира у Либертивилу, а да се не осврнем на једног кршног Србина, рођеног у Америци – а није био једини који је тада имао такву мајицу на себи – који је имао мајицу на којој је писало: 100% Србин. 100% Serbian. То је јако популарно, поготово на нашим летњим пикницима тамо. И онда су сви јако, јако хепи због тога. Рекох: "Ја морам да вам данас говорим о Светоме Сави, али, на жалост, неке ћу морати да разочарам чињеницом да, ево, драго ми је да видим овде јако много њих који су 100% Срби, али онај о коме данас треба да говорим није био 100% Србин. Јер, Свети Сава је, правнички речено, дете из мешовитог брака. Отац Србин, мајка Гркиња. Дакле, није био 100% Србин". И онда сам већ говорио о ономе што је требало. Када се завршило предавање, овај младић ми је рекао, на ипак разумљивом српском језику, тамо је рођен, каже: "Оче, је л' то стварно тако?" Реко': "Јесте". Каже: "О, сад ћу да скинем мајицу". Реко': "Немој скинути мајицу!" "Е, а како би било да напишем: 50% Србин?" Реко': "Немој, молим те, одмах да показујеш склоности ка бизнису!" Али, у сваком случају, Свети Сава није био 100% Србин.
А да бисмо ми били иоле на некој скали било које процентности, требало би да ослушнемо шта је чувени Павле Евдокимов веома смело имао да каже, када је рекао: "Не постоји хришћански народ, као што не постоји ни хришћанска држава, чак ни хришћанска породица, већ једино и само појединац". Многи ће сада бити изненађени и згранути, али наш мудри владика Николај је то прелепо изразио, али другим речима, ту велику истину, рекавши: "Хришћанин се не рађа, хришћанин се догађа". Е, видите, тог догађања, догађања хришћанства у нама би требало да је много више. Јер, једино онда и само тако ми ћемо бити у стању да заиста будемо српска православна породица, и као супрузи и као деца.
Будућност народа и појединца
И, приближавајући се полако крају, и овог пута не можемо а да не цитирамо великог владику Николаја, који је и о овој теми и те како имао шта да каже и који нас је посаветовао, и нас данас, и овде и сада, рекавши: "Није искључено, драги моји, да ће Бог допустити људима да по спољашњости уједине народе у један свет" – пророчке речи! – "Често је Бог допуштао кроз историју да људи иду својим путевима, мада то нису били Његови путеви, поштујући слободу човека. Она светска држава водиће најогорченију борбу против Христа и Његове Цркве јер уједначитељима људи, народа и вера највише ће, заправо, сметати Христос. Он Који је неуједначив. И Сам Син Човечији, када дође изненада, питање је, као што каже Јеванђеље Свето: да ли ће наћи веру на земљи? Он Који је, заиста, неуједначив... Наћи ће је, али не више као јавну веру. Наћи ће је, али не у велелепним храмовима, као што су наши садашњи, него у пештерама и пустињама. Наћи ће је, али не у раскошним Литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шаптању људскога језика. Јер, Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом". И, ако видимо да је казна за грехе близу, знајмо да, са одбацивањем хришћанских народа, неће бити одбачени сви хришћани, као што са одбацивањем народа јеврејског нису били одбачени ни сви Јевреји. Јер, Богу није стало толико до држава, колико до људи. И Богу није стало толико до народа, колико до спасења појединих живих душа. Зато, не треба се никад, драги моји, уплашити и рећи: пропашће садашње хришћанске државе и народи, дакле, пропашћемо сви. Па, пропала су многа царства, пропале безбројне државе. Нека буде са државама и народима шта је нужно да буде, али никада ни један верујући у Господа неће пропасти.
Цаство небеско
Наравно, за нас овде и сада је и те како важно шта ће се десити са државом, шта ће се десити са оним на чему држава почива – на здравој српској православној породици и на свему оном што ће та – претпостављамо, и желимо, и молимо се – здрава породица да дâ као свој одговор на ове и на многе непоменуте изазове, схвативши да у времену које је нама, овој генерацији, дато, ми немамо права на бесперспективност, оно што, на жалост, карактерише многе наше, поготову младе, савременике. Зашто? Зато што је наша једина перспектива вазда била, јесте и биће – Царство небеско. Не као оно што је тамо негде горе, у неистраженим пределима, него Цаство Божије које је већ ту, међу вама. А један диван човек је то протумачио речима: "Цаство Божије је, заправо, начин Божији како Бог врши Своје послове". А Бог Своје послове врши једино и само љубављу. Љубављу је створио свет из ничега, љубављу се увек налази у главној тачки ослонца сваке буре, сваког животног ковитлаца, желећи да буде, заиста, увек ту, када Га и ако Га призовемо, е да би Он, Једини, Неизменљиви, Који је исти и јуче и данас и сутра, био наш прави и пуноправни одговор на изазове и оног и овог и свих будућих времена.
Хвала вам на пажњи.
Транскрипт сачињен са снимка Центра за предавачку делатност Коларчеве задужбине