Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
Говорећи о тајни брака, односно о тајни породице апостол Павле у посланици Ефесцима између осталог каже: „Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви“ (Еф 5,32). Из ових ријечи апостола, види се јасно да је у тајни брака, тј. у тајни породице која из ње настаје, садржана најдубља тајна живота. Заиста је чудесно како је Бог устројио свијет, у ономе што је најмање у свијету, садржано је и присутно оно што је у њему највеће. И обратно: у бесконачности великог и највећег присутан је смисао и зацртана бесконачност малог. Шта то значи, примењено на овај конкретан примјер?
Брак, односно породица, у односу на велику тајну свијета и на још већу тајну Његовог Творца, као и на тајну односа Творца и творевине, мало је и привидно безначајно. Међутим, иако је породица на први поглед мала, у њој су сабране све тајне неба и земље, Бога и човјека, или како каже апостол - „Христа и Цркве“.
Да би нам ово било јасније, задржаћемо се најприје на самој тајни брака. Није ни мало случајно што је Црква брак назвала „тајном“. Брак као заједница два пола, мушког и женског, представља, с једне стране, најопипљивију реалност људског живота. На први поглед у њему нема ничег тајанственог. Он је стварна, биолошка, психолошка и социјална стварност уграђена у саму људску природу. Али, с друге стране, у самој тој његовој стварности открива се дубина његове тајне и тајанствености. Човек се кроз сву своју историју трудио да одгонетне дубину те тајне. Непрекидно је живи и доживљава, но, ипак, увијек изнова постаје свјестан да она својим садржајем и смислом измиче доживљају, његовом уму и схватању. Давана су многа објашњења тајне брака, али је од свих њих библијско објашњење најједноставније, али и најдубље.
НОВА И НЕПОНОВЉИВА ТАЈНА
По библијском тумачењу, тајна брака, као и тајна човјекова настанка, заснована је по Божијем благослову. Наиме, Бог који је створио човјека, мушко и женско је створио, па их је благословио ријечима: „Рађајте се и множите се и напуните земљу“. Тај благослов произилази из једног другог благослова и дара: „Оставиће човјек оца и матер своју и прилијепиће се жени својој и биће двоје једно тијело“ (1 Мојс 2,24; Мт 19,5). То јединство засновано је на великој тајни љубави уписаној руком Творца у саму природу људску. Та тајна је увјек нова и непоновљива. Очевидно је да она представља квасац нечег дубљег и бесконачнијег од саме људске природе. У свјетлости лика другог, који се дарује и открива кроз јединство бића, открива се тајна васионе у њеној свеукупности и јединствености. И не само то. То јединство је - богојавно. Она јавља јединство бића Божијег у Тројичности. Наиме, основна истина вјере хришћанске јесте да је Бог један али и тројичан: Отац, Син и Дух Свети. Бог је љубав зато што је Света Тројица, у којој се лица узајамно прожимају вјечном љубављу.
Тако сагледавање тајне брака и породице показује се као огледало светотројичне тајне. Света Тројица је тајанствено уписана у сву творевину, али по преимућству у људској природи, то јест, у човјека као биће створено „по слици и прилици Божијој“. Отуда је воља Божија да као што је божанска љубав неразорива и нераздвојива, да и „оно што је Бог саставио човјек не раставља“ (Мт 19,6). То значи да није само природа оно што сједињује мушко и женско, него и сама воља Божија: Воља Божија је законити брак и рађање дјеце у њему. Чињеница да је неразоривост брачне заједнице по вољи Божијој, показује бескрајну вриједност сваког људског бића. Свако људско биће је бескрајно важно и достојно поштовања. Бог, дакле, није створио ни човјека ни жену за једнократну употребу, још мање за злоупотребу. Ту бескрајну важност и непоновљивост сваког људског бића, било мушког или женског, само љубав може познати, само љубав може родити. Из љубави Бог ствара човјека, из љубави се човјек рађа. Библијско схватање жене као „ребра Адамовог“ потврђује то егзистенцијално јединство мушког и женског и представља позив на неразоривост тог јединства и брачне заједнице. Бог је, дакле, онај који је по ријечи црквене молитве „оно што је раздвојено сјединио у једно и поставио неразориви савез љубави“.
Значи, у тајни брака се огледа тајна Божија, из њега као тајне јединства и „савеза љубави“ настаје и рађа се тајна породице. Породица је по природи и призиву мјесто јављања и раста, односно узрастања и остваривања Божанске љубави. Од Адама и Еве настаје прва људска породица. А из породице настаје човјечанство, јер из једне крви је крв свих људи.
ТРАГИКА ЉУДСКОГ ПАДА
У чему се састоји трагика људског постојања и људског пада? Састоји се управо у човјековом отпадању од тог јединства, кроз гажење саме чистоте човјекове природе и отказивање од тог и таквог призива уписаног у људској природи божанском вољом.
Оне породице у којима се остваривала Божија воља и божански план о човјеку, биле су у историји божанско сјеме за народ Божији, род изабрани. Из тог божанског сјемена које је и сјеме женино (Пост. 3,15), настао је изабрани народ Божији, наследник Божијег обећања, а из њега настаје Црква, радионица новог живота и родитељка новог обновљеног и препорођеног човјечанства. То значи да Црква настаје из брачне заједнице Адама и Еве, обновљене и утврђене новим Адамом, Христом и његовом љубављу и бесконачним човјекољубљем. Тако се стварност и појам брачне љубави преноси на стварност и појам Божије љубави према свијету и човјеку. Тиме значај породице добија најдубље могуће значење. Породица од самог почетка рађа за Цркву. Црква тајном брака и животом у Христу препорађа породицу, утврђује је у вјечну грађевину себе као Тијела Христовог. И једно и друго се конституише љубављу, при чему је „муж глава жени као што је Христос глава Цркви“ (Еф 5,24). У браку и породици жена је позвана да се у несебичној љубави покорава своме мужу, као што се Црква покорава Христу, а за мужеве опет важи: „Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и себе предаде за њу“ (Еф 5, 24-25). Ово значи: божанска бесконачна љубав, која се открива у Христу, мјера је безмјерне љубави у породици, у браку. Дјеца су не само плод те љубави него су сама призвана на исту љубав. Мјера љубави је мјера жртве. То важи за божанску, важи и за човјечанску љубав.
Из овога се даде закључити да као што је живот у Цркви лијек од самољубља, тако је и живот у породици ослобођење од себичности. У браку и породици, као и у Цркви, човјек преноси центар доживљаја свијета са себе на другога, спасава се од сопственог егоизма и егоцентризма. Породична љубав чини човјека богатијим и мудријим. Ту се човјек учи љубави према другима, према свијету, према Богу.
Ово је укратко био смисао брака и породице од настанка човјека па кроз сву историју. То је био њихов смисао у прошлих 2000 година. То је оно што ће бити и остати суштинско својство породице у 21. вијеку, као и све до краја свијета и вијека.
Да би породица могла испунити овај свој смисао, неопходно је да брачни другови успоставе не само здраве тјелесне породичне односе, него заједнички да остваре и духовно јединство и једнодушност. Заједничка љубав претпоставља пуноћу заједничке вјере и живота по вјери. Заједнички духовни живот родитеља, молитва, пост, Свето Причешће, најбољи су васпитачи дјеце. Када дјеца имају у сопственој породици живи образац врлине својих родитеља - то је за њих од огромног значаја. Такве су биле кроз историју свете породице. Зато није ни чудо што су образовале и свету дјецу. О томе свједоче бројни примери из живота светих Божијих људи. Да наведемо као пример Светог Захарија и Јелисавету, родитеље Светог Јована Крститеља, родитеље Пресвете Дјеве, Светог Јоакима и Ану, родитеље Светог Василија Великог, Светог Симеона и Ану, родитеље Светог Саве Српског и Светог Стефана Првовенчаног, родитеље Светог Василија Острошког, и многе друге.
Пожртвованост и љубав међу родитељима рађају љубав међу дјецом. Љубав која се гаји у породици, када је истинска, прелива се преко њених граница: „Да чинимо добро свакоме, особито онима који су са нама у вјери“, по ријечи Спаситеља (Гал 6,10).
СПРЕМАЊЕ ЗА ВЕЧНОСТ
Оваква хришћанска породица, као породица будућности, васпитава дјецу за љубав, не за самољубље, образује их не само за стицање практичних знања из разних струка и стицање имања, него образује, обликује Божији лик у њима. Таква породица указује да земаљски живот није циљ сам себи него представља спремање за вјечност, без обзира коме занимању човјек припада.
Ово је нарочито важно истаћи као начело за породицу у савременом дехристијанизованом друштву, у коме се духовно тежиште стремљења човјекових преноси на материјалне вриједности, а служење истини и људима на сопствену каријеру и материјални статус (Глеб Калека, "Брак, породица - домаћа Црква", стр. 83).
Циљ породице, као и општељудског живота, није просто рад, зарада, јело, пролазно уживање. Све то има виши циљ и сврху постојања. Наука, умјетност, култура, сопствено дијете, природа - ништа не смије бити циљ само себи. Све је у служби вјечном смислу и циљу, све је отворено за вјечност, никако затварање у себе, у вријеме и простор, и пролазност.
Такву оствареност за вјечност може постићи једино она породица која је истински утемељена само на хришћанским начелима, на Христу и светотројичној љубави. Хришћански начин постојања је вјечно нови начин постојања. Он штити од безверја и зла. Тоје молитвени начин постојања како родитеља тако и дјеце. Живот без молитве је живот без дубине, ограничен, то је као кућа без врата и прозора.
Отуда од односа једног друштва према браку и породици зависи његово морално и духовно стање. Ништа у савременом друштву није тако угрожено као породица. Распад, пак, породице доводи неминовно до раста криминала, садизма, до распада и анархичности самог друштва и, коначно, до губљења смисла живота. У 20. вијеку комунизам је покушао да теоретски обесмисли породицу. Западна хедонистичка цивилизација је довела под знак питања Свету тајну брака, а тиме и тајну Цркве и тајну Христа као њеног темеља, крајњег циља и врховног критерија.
Отуда, 21. вијек, уколико не жели бити вијек човјекова самоуништења, мора се вратити светињи брака и породици, а тиме и вјечној тајни Христа и Цркве, као тајни вјечне божанске светотројичне љубави.
Објављено у новинама "Православље", бр. 942